Page 473 - Thomas Mann - Čarobni breg

struka bila prepasana jednom vrpcom, jednim gajtanom, ali joj je ruke ostavljala otkrivene.
Pošto su se njene devičanske grudi blago i slobodno pod njom ocrtavale, izgledalo je da ona
ispod te odeće skoro i nema ništa drugo.
Bila je živo pozdravljena. »Halo, Eli! Kako samo dražesno izgleda! Prava vila! Drži se
dobro, anđele moj!« Ona se osmehivala povodom tih poklika i povodom svoje haljine, za
koju je znala da joj lepo stoji. »Pretkontrola je negativna«, konstatovao je doktor Krokovski.
»A sad na posao, drugovi!« dodade on, izgovarajući na svoj egzotični način glas r. Hans
Kastorp, neprijatno dirnut ovim oslovljavanjem, beše baš krenuo da slično drugima — koji
su uz uzvike, brbljanje i uzajamno tapšanje po ramenu počeli da zauzimaju stolice u
polukrugu — i sam uzme jedno mesto, kad se doktor obrati baš njemu lično.
»Vama bih, prijatelju moj«, reče on (izgovarajući reč Freund kao Freind), »koji se bavite
u našoj sredini kao gost ili novajlija, priznao za večeras naročita počasna prava. Poveravam
vam kontrolu našeg medijuma... Mi tu kontrolu vršimo ovako.« I on zamoli mladoga čoveka
da pređe na jedan kraj polukruga, koji se graničio sa stolicom i paravanom, gde je Eli sela na
jednu običnu stolicu od trske, lica okrenuta više onim ulaznim vratima sa stepenicama, nego
sredini sobe, pa onda sede na jednu istu takvu stolicu tik prema njoj i ščepa njene ruke,
stegnuvši oba njena kolena među svoja. »Podražavajte me!« zapovedi on i pozva Hansa
Kastorpa da ga zameni. »Priznaćete da je izolacija potpuna. Povrh toga ćete biti i pomognuti.
Gospođice Klefeld, smem li vas zamoliti?« I mlada žena, prikomandovana na tako egzotično
galantan način, pridruži se grupi, obuhvatajući obema rukama nežne zglobove Elinih ruku.
Nije se moglo sasvim izbeći da Hans Kastorp ne gleda u lice toga čuda od deteta, koje je

tako pritesnio. Njihove se oči susretoše, ali je Eli svoje svaki čas obarala u znak
sramežljivosti, koja je u ovakvoj situaciji bila sasvim razumljiva. Ona se pri tom malo
namešteno nasmejala, držeći glavu ukoso i napućivši malo usta, kao nedavno, prilikom
seanse sa čašom. Uostalom, ovo tiho prenemaganje izazvalo je kod njenog kontrolora još i
jednu drugu, udaljeniju uspomenu. Pade mu na pamet da se tako otprilike osmehivala Karen
Karstet kad je sa Joahimom i s njom stajao pored još neotvorene rake groblja dole u »Selu«
...
Posedali su u polukrug. Bilo ih je trinaest, ne računajući u taj broj Čeha Vencela, koji se
po navici posvetio »Polihimniji«, pa je iza gledalaca, koji su bili okrenuti prema sredini sobe,
seo na jednu stoličicu bez naslona uz gramofon, pošto ga je najpre namestio da može
zasvirati čim zatreba. On je imao pri sebi i svoju gitaru. Doktor Krokovski je seo ispod
lustera, tamo gde se svršavao savijeni red stolica, pošto je zapalio obe crvenim prevučene
sijalice, a ugasio onu treću na tavanici koja je davala običnu dnevnu svetlost. Soba se uvila u
blagi sumrak, tako da su udaljeniji predmeti i uglovi postali uopšte nedostupni oku. U stvari,
crvenkasto je bila osvetljena samo tabla stola i njegova najbliža okolina. Narednih minuta
čovek je jedva mogao da vidi i svoje susede. Oči su se s mukom prilagođavale tami,
svikavajući se da koriste onoliko svetlosti koliko im je bilo odobreno, a svetlost je bila malo
pojačana igrom plamičaka u kaminu.
Doktor je posvetio nekoliko reči ovom osvetljenju, izvinjavajući njegove naučne
nedostatke. Ono se ne sme shvatiti kao sredstvo da se stvori potrebna atmosfera i kao
mistifikacija. Pored najbolje volje nije se, na žalost, moglo zasad postići jače osvetljenje.
Priroda onih sila koje su ovde u pitanju i koje se proučavaju takva je da se one pri beloj
svetlosti ne bi mogle razviti ni aktivirati. To je činjenica o kojoj se privremeno mora voditi
računa. — Hansu Kastorpu je to bilo po volji. Tama je godila; ona je ublažavala čudnovatost
opšte situacije. Sem toga, da bi opravdao tu zamračenost, on se sećao one druge pomrčine u