Page 471 - Thomas Mann - Čarobni breg

grozničavog ushićenja, negde oko ponoći pojavila u balkonskoj lođi Hansa Kastorpa, pa je
domaćinu, koji je dremao na ljutom mrazu, na brzinu i preko reda ispričala da se pojavio Elin
Holger, da se pokazala njegova glava iznad njenih ramena, da on odista ima »lepe smeđe,
smeđe uvojke« i da se tako nezaboravno blago i melanholično osmehnuo pre nego što će
iščeznuti!
Kako se slagala ta plemenita tuta, pitao se Hans Kastorp, sa Holgerovim ponašanjem u
drugim prilikama, sa njegovim banalnim detinjarijama i običnim mangupskim šeretlucima,
sa onim sasvim nemelanholičnim šamarom, na primer, preko koga je državni tužilac prešao
ćutke? Očevidno da se savršena doslednost karaktera nije mogla ovde očekivati. Možda je i
Holgerova duša bila bedna i pakosna, kao i duša onog malog grbavka iz pesme. Holgerovi
poštovaoci nisu, izgleda, razmišljali o tome. Njima je ležalo na srcu da privole Hansa
Kastorpa da odustane od svoje odluke da ne dolazi više na seanse. Kad već sve tako sjajno
ide, on bi bezuslovno morao da prisustvuje narednoj seansi, jer je Eli Brand u snu obećala da
će idući put dozvati koga mu drago pokojnika koga društvo zatraži.
Koga mu drago? Uprkos tome, Hans Kastorp je odbio da im učini po volji. Ali okolnost
da bi to mogao biti koji mu drago pokojnik, zainteresovala ga je ipak u tolikoj meri da je u
toku tri sledeća dana došao do suprotnih odluka. Međutim, tačno uzevši, nisu ga ova tri dana,
već nekoliko minuta toga vremena doveli do odluke. Ta se promena u mišljenju kod njega
dogodila u jednom usamljenom večernjem času u salonu za muziku, kad je ne zna se već koji
put pustio onu ploču u koju je bila utisnuta Valentinova neobično simpatična ličnost — dok
je, sedeći u svojoj stolici, slušao onu vojničku molitvu hrabrog vojnika koji se prašta, koga

čast zove na bojno polje i koji peva:

A pozove li me bog u nebeske visine,
ja ću te odozgo gledati zaštitnički,
o Margarita!

Kao i uvek kad bi čuo ovu pesmu, grudi Hansa Kastorpa je obuzelo silno uzbuđenje, koje
je ovoga puta bilo pojačano izvesnim mogućnostima i sažeto u želju, i on je pomislio:
»Zaludno i grešno ili ne. bilo bi to ipak neobično prijatno, a uz to i jedna draga avantura. On,
ako ima s tim neke veze, neće mi zameriti, koliko ga ja poznajem.« I on se setio onoga
ravnodušno-liberalnog »Molim, molim«, koje je iz noćne pomrčine dobio jednom kao
odgovor u rendgenskom laboratorijumu, kad je mislio da mora zatražiti dopuštenje da
prisustvuje izvesnim optičkim indiskrecijama.
Sledećeg jutra on je najavio svoje učestvovanje na predstojećoj večernjoj seansi, pa se
pola časa posle večere pridružio onima koji su se, bezbrižno ćaskajući, kao već redovni
posetioci ovih nezdravih sastanaka, spuštali u podzemlje. Bili su to sve sami starosedeoci ili
već davnašnji pripadnici ovih skupova, kao dr Ting-Fu i Čeh Vencel, s kojima se sastao na
stepenicama, a posle u kabinetu doktora Krokovskog: dakle gospoda Ferge i Vezal, državni
tužilac, gospođice Levi i Klefeldova, da i ne pominjemo one koji su ga izvestili da se ukazala
Holgerova glava, ni samog medijuma, Eli Brand.
Kad je Hans Kastorp ulazio na vrata ukrašena posetnicom, nordijsko dete već se nalazilo
pod doktorovim okriljem. Doktor Krokovski, obučen u svoj crni, radni mantil, beše očinski
prebacio ruku preko njenih ramena, a ona je stajala pored njega u dnu stepenica koje su iz
suterena vodile u asistentov stan, i zajedno s njim dočekivala i pozdravljala goste. Ovo
pozdravljanje je bilo u svakom pogledu veselo i puno nesumnjive srdačnosti. Hotimice se,
izgleda, htela izbeći svaka svečana ukočenost. Govorilo se glasno i preko reda, padale su