Page 465 - Thomas Mann - Čarobni breg

zamršena pojava, jedna mešavina nesvesnih, polunesvesnih i potpuno nesvesnih elemenata,
na koju su uticale i želje pojedinih učesnika — bez obzira da li su oni bili svesni toga svog
posredovanja ili ne — i tamne saradnje mračnih slojeva duše celoga skupa, jednog
podzemnog saučesništva svih u rezultatima prividno stranim — rezultatima u kojima su više
ili manje sudelovale tajne želje pojedinaca, a ponajviše tajne želje ljupke, male Eli. U osnovi,
svi su to unapred znali, a Hans Kastorp je na svoj način to čak i izbrbljao, dok se uzdrhtalih
prstiju sedelo i čekalo. A i oni hladni ekstremiteti i ono lupanje srca kod dama, kao i ona
izveštačena veselost kod gospode, dolazili su baš otuda što su to znali, dakle otuda što su se
u tihoj noći zajednički upustili u jednu nečistu igru sa svojom prirodom, u neko plašljivo-
radoznalo ispitivanje nepoznatih delova svoga ja, i što su očekivali one prividne stvarnosti ili
polustvarnosti koje se nazivaju magičnima. Da bi se samo dao oblik celoj stvari, dakle iz
čisto konvencionalnih obzira, pretpostavilo se da će duhovi pokojnika preko čaše govoriti
skupu. Gospodin Albin se ponudio da bude govornik i da pregovara s onim inteligencijama
koje se budu pojavile, pošto je on ovda-onda i ranije uzimao učešća na spiritističkim
seansama.
Prošlo je dvadeset i više minuta. Nisu imali o čemu da šapuću i prva napetost je popustila.
Desnu ruku su, držeći je za lakat, poduprli levom. Čeh Vencel tek što nije zaspao. Eli Brand,
dodirujući lako prstom čašu, gledala je svojim raširenim očima, čistim, dečjim pogledom,
preko obližnjih predmeta u svetlost noćne lampice.
Najednom, čaša se zaljulja, odskoči i izmače se iz ruku učesnika koji su sedeli oko stola.
Imali su muke da joj sleduju svojim prstima. Ona skliznu do samog ruba stola, pojuri malo

duž njegove ivice, pa se onda u pravoj liniji vrati otprilike do sredine stola. Tu još jednom
odskoči i umiri se.
U strahu, koji sve obuze, bilo je i radosti i bojazni. Gospođa Šter izjavi plačnim glasom
da bi više volela da prekine, ali joj rekoše da je trebalo ranije da ispita sebe, a sad ima da se
drži mirno. Stvari su izgleda krenule. Ugovoriše da čaša ne mora doticati slova da bi
odgovarala sa da ili ne, već da se zadovolje time što će da lupne jednom, odnosno dvaput.
»Da li je ovde prisutan neki duh?« — raspitivao se gospodin Albin sa strogim izrazom
lica, gledajući preko glave u prazninu... Tome je sledovalo neko kolebanje. Zatim se čaša
zaljuljala i odgovorila potvrdno.
»Kako se zoveš?« upita gospodin Albin gotovo osornim glasom, pojačavajući silinu svoje
reči time što je zamahao glavom.
Čaša se pomače. Trčala je odlučno, u cik-cak, od žetona do žetona, vraćajući se uvek
pomalo ka sredini stola; jurila je prema h, prema o, prema l, pa je izgledalo da se zamorila,
zbunila i da ne zna kud bi dalje, ali se opet snašla i našla g, e i r. Naslutili su. Bio je to lično
Holger, Holgerov duh, onaj koji je umeo da izvede ono sa prstoveti soli, itd., ali koji se,
naravno, nije mešao u školska pitanja. On je dakle bio tu, lebdeo je u vazduhu, kružio oko
ovog društvanca. Šta sad da se radi s njim? Svi su se počeli nekako snebivati. Zaklanjajući
usta šakom, tiho su se savetovali šta da ga pitaju. Gospodin Albin se odluči i zapita šta je
Holger radio i čime se zanimao dok je bio živ. Kao i maločas, on je to pitao tonom koji je
uobičajen pri saslušanjima, strogo i sastavljenih obrva.
Čaša je za trenutak ćutala, a zatim se, teturajući i posrćući, uputila prema d, pa se odmače
i obeleži i. Šta bi to bilo? Nestrpljenje je bilo ogromno. Prigušeno se smejući, doktor Ting-Fu
1
se bojao da je Holger bio lopov . Gospođa Šter se poče histerično smejati, ali time nije omela
čašu u njenom kretanju. Klimajući se i zvečeći, otklizila je ona prema c, prema h, dotakla t, a
2
zatim — očigledno — uz propust jednoga slova, završila kod r. Sročila je reč Dichtr .
1 Nemački Dieb.
2 Dichter — na nemačkom pesnik.