Page 467 - Thomas Mann - Čarobni breg

tiha čar. More je usnulo. Pa ipak su tamo preko i u daljini ostali još tragovi sunčeva zalaska.
Sve do duboko u noć nema tame. Avetinjska polusvetlost vlada u šumi četinara na grbini
dina, dajući bledom pesku tla izgled snega. Varljiva slika zimske šume u ćutanju, kojom —
uz lepet krila — u teškom letu proleće buljina! Budi nam ti boravište u ovom času! Korak
nam tako tih, noć tako uzvišena i blaga! A tamo dole, u dubini, diše lagano more, protežući
se i šapćući u snu. Želiš li da ga opet vidiš? A ti priđi tamnobledom obronku dine i popni se
na vrh po njenoj mekoti koja ti, hladna, curi u cipele. Gusto obrasla žbunjem, spušta se
zemlja strmo ka krševitoj obali, i još se sablasno priviđaju ostaci dana na rubu daljine koja se
gubi... Spusti se gore na taj pesak! Kako je hladan kao smrt, a brašnjav i mekan kao svila! On
ti teče iz stegnute šake u bezbojnom, tankom mlazu i stvara humčicu tamo gde padne.
Poznaješ li to fino rominjanje? To je onaj bezglasni tanani mlaz kroz uzani grlić peščanog
sata, te ozbiljne, lomljive sprave, koja krasi pustinjakovu ćeliju. Jedna rasklopljena knjiga,
jedna mrtvačka lobanja, i na polici, u lako sadeljanom okviru, jedna tanka, dvogubo
ispupčena staklena sprava, a u njoj malo peska, pozajmljenog od večnosti, promiče svojom
tajanstvenom svetom putanjom, izražavajući vreme ...
Tako je Holgerov duh u svojoj »lirskoj« improvizaciji, čudnom asocijacijom misli, sa
zavičajnog mora prešao na jednog pustinjaka i na oruđe njegove kontemplacije, a i na mnoge
druge stvari, ljudske i božanske, zanosno smelim rečima, kojima se društvance beskrajno
divilo, sričući ih reč po reč. Jedva se našlo vremena da se izrazi ushićeno odobravanje, tako
se brzo prelazilo u cik-cak sa stotoga na hiljadito, unedogled. Posle čitavog jednog sata nije
se još ni izdaleka mogao sagledati kraj ovim neiscrpnim pesničkim izlivima koji su govorili

o porođajnim bolovima i o prvom poljupcu zaljubljenih, o kruni svih patnji i o ozbiljnoj
očinskoj dobroti božjoj; udubljivali se u tajni život stvorenja; gubili se u vremenima,
narodima i zvezdanim prostorima; pomenuli jednom čak i Haldejce i zodijak. Ti izlivi bi
izvesno potrajali celu noć, da ovi izazivači duhova nisu podigli prste sa čaše, i da nisu — uz
izraze najveće zahvalnosti Holgeru — izjavili da će za ovaj put biti dosta, da je bilo
neslućeno lepo i da je večita šteta što niko nije vodio zapisnik, tako da će sva ta poezija pasti
u zaborav, da je, na žalost, najvećim delom već i zaboravljena, blagodareći izvesnoj
nepostojanosti, koja je svojstvena snovima. Idući put će se blagovremeno pobrinuti za jednog
zapisničara i uživati u odličnom utisku koji će te pesme svakako proizvesti kad se budu
recitovale, sačuvane crno na belo i logički povezane. Za ovaj trenutak, i pre nego što se
Holger vrati svojoj spokojnoj »žurbi bez hitnje« bilo bi bolje, a u svakom slučaju izvanredno
ljubazno sa njegove strane, kad bi ovom društvu dao možda odgovor na ovo ili ono stvarno
pitanje — ne zna se još na koje, ali je stvar u tome da li će on iz principa i po naročitoj svojoj
ljubaznosti biti spreman da to učini?
»Da«, glasio je odgovor. Ali sad su se svi zbunili, nisu znali šta da pitaju. Baš kao u bajci,
kad vila ili patuljak dopuste da se postavi pitanje i nastane opasnost da se ta dragocena
mogućnost beskorisno proćerda. Mnogo bi štošta vredelo saznati o svetu i budućnosti, i bila
je vrlo odgovorna stvar učiniti izbor. Pošto niko nije mogao da se odluči, Hans Kastorp — sa
jednim prstom na čaši, oslonivši levi obraz na pesnicu — reče da bi hteo čuti koliko će —
umesto tri nedelje, koliko je prvobitno nameravao da ostane — potrajati još njegov boravak
ovde gore u brdima.
Dobro, pošto se već nije našlo ništa bolje, neka duh iz obilja svojih znanja odgovori na
ovo prvo pitanje, kakvo bilo da bilo. Posle izvesnog ustručavanja, čaša krenu. Ali je ono što
je ona pomeranjem sročila bilo nešto sasvim čudno, nešto što, reklo bi se, nema nikakve veze
sa postavljenim pitanjem, i što nikom nije uspelo da odgonetne. Ona je povukla slogove
»pre-đe«, zatim reč »preko« i tek sad nisu znali na čemu su; potom je sklopila neku reč koja