Page 454 - Thomas Mann - Čarobni breg

nebo i da njihovu čežnju obasjava svetlost večnosti. Utešna snaga ovog idealizovanja
izvanredno je blagotvorno uticala na Hansa Kastorpa i nije malo doprinela što mu je ova
tačka njegovog ličnog programa naročito ležala na srcu.
On je imao običaj da se odmori od ovih strahota i ushićenja na taj način što bi pustio
jednu drugu ploču koja je bila kratka, ali koja je bila puna sažete čari. Po svojoj sadržini,
ovaj komad je bio mnogo mirniji od onog prvog. Bila je to idila, ali jedna rafinirana idila,
naslikana i uobličena jednostavnim, a u isto vreme komplikovanim sredstvima najnovije
umetnosti: jedan čisto orkestarski komad, bez pevanja, jedan simfonijski preludijum
francuskog porekla, ostvaren pomoću jednog za savremene prilike malog orkestarskog
aparata, ali ispran svima vodama moderne tonske tehnike i mudro podešen da dušu zaplete u
snove.
Evo šta je sanjao Hans Kastorp slušajući taj komad: on leži na leđima na jednoj suncem
obasjanoj livadi punoj šarenog zvezdolikog cveća. Uzglavlje mu je jedna mala humka. Jedna
noga mu je malo savijena u kolenu, a drugu je prebacio preko nje, ali u stvari te prekrštene
noge su — jarčeve noge. Prsti su mu, jedino iz sopstvenog zadovoljstva (jer je livada bila
potpuno pusta), prebirali na jednoj maloj drvenoj svirali koju je držao na ustima — na nekom
klarinetu ili fruli, — i izvodio je na njoj tihe, nazalne tonove: jedan za drugim, onako kako su
sami dolazili, pa ipak skladno. Ova bezbrižna nazalna svirka pela se u nebo duboko plave
boje, pod kojim je nežno, pod vetrom lako ustreptalo lišće usamljenih breza i jasenova
svetlucalo na suncu. Pa ipak, ovo njegovo u sanjarenje utonulo, nehajno, polumelodično
dudukanje nije dugo ostalo jedini glas u toj osamljenosti. Zujanje insekata u toplom letnjem

vazduhu iznad trave, sam blesak sunca, laki povetarac, lelujanje vrhova i svetlucanje lišća —
sav taj blago pokrenuti letnji mir oko njega pretvarao se u mešovit zvuk, koji je njegovom
jednostavnom ćurlikanju davao jedan promenljiv smisao, smisao koji je svojom vanrednom
harmonijom stalno iznenađivao. Simfonijska pratnja bi se poneki put povukla u pozadinu i
zanemela ali je Hans sa jarčevim nogama i dalje duvao, i svojom naivnom monotonom
;
svirkom opet izmamljivao onu izvanrednu zvučnu mađiju prirode, koja bi posle jednog
ponovljenog prekida, prevazilazeći samu sebe, uz pridolazak sve novijih i viših
instrumentalnih glasova, koji su se brzo jedan za drugim ređali, postizala najzad sve ono
obilje kojim je raspolagala, a koje je dotle štedela, postizala ga istina samo za jedan letimičan
trenutak, ali je savršeno uživanje koje je donosio sobom taj trenutak nosilo u sebi večnost.
Mladi faun je bio vrlo srećan na svojoj suncem obasjajnoj livadi. Tu nije bilo uzvika
»Opravdaj se«, tu čije bilo nikakve odgovornosti, nikakvog svešteničkog ratnog suda da sudi
čoveku koji je zaboravio na čast i izgubio se. Ovde je vladao sam zaborav, blaženo zatišje,
nevino stanje bezvremenosti. To je bila raskalašnost uz najčistiju savest, idealna apoteoza
potpune negacije zapadnjačkog imperativa delatnosti, a mirenje koje je odatle proisticalo
činilo je ovu ploču noćnom muzičaru dragocenijom od mnogih drugih.
Bio je tu još i treći komad... U stvari, to je bila opet jedna serija od više ploča koje su išle
jedna uz drugu i činile celinu, po tri ili četiri, jer je sama tenorska arija koja se javljala u
njima zauzimala kružne linije sve do sredine. To je opet bilo nešto francusko, iz jedne opere
koju je Hans Kastorp dobro poznavao, koju je više puta gledao i slušao u pozorištu i na čiju
je dramsku radnju jednom u razgovoru — i to u jednom odlučnom razgovoru — učinio
aluziju... Bila je to scena iz drugog čina, koja se odigrava u jednoj španskoj krčmi, nekoj
prostranoj jazbini, nekom ćumezu dekorisanom maramama, u stilu defektne mavarske
arhitekture. Topli, malo hrapavi glas Karmene, glas koji je osvajao svojom rasnošću,
objavljivao je da ona želi da igra pred seržanom, i već se čuo klepet njenih kastanjeta.
Međutim, u istom su trenutku, iz izvesne daljine, trube, kleroni, zasvirale više puta