Page 455 - Thomas Mann - Čarobni breg

ponovljeni vojnički znak od koga je momče poskočilo... »Stoj! Pričekaj malo!« viknu on i
naćuli uši kao konj. A kad Karmen zapita »Zašto? Šta se dogodilo?« uzviknu on: »Zar ne
čuješ?« — začuđen što, i nju nije obuzelo isto osećanje kao i njega. To su kasarnske trube
davale znak. »Bliži se čas povratka«, reče on operskim stilom. Ali Ciganka to uopšte nije
mogla, a nije ni htela da shvati. Utoliko bolje, reći će ona polu-glupo polu-drsko, onda im
nisu potrebni kastanjeti, samo im nebo šalje muziku za igru, i zato: Lalalala! — On je bio
van sebe. Njegovo sopstveno bolno razočaranje gubilo se potpuno pred njegovim
nastojanjem da joj objasni o čemu je reč i da nikakva zaljubljenost na svetu ne može da se
ogluši o ovaj znak. Kako je moguće da ona ne razume nešto tako osnovno i bezuslovno! »Ja
moram da idem, moram doma, u kasarnu, na zborno mesto!« uzviknuo je on, očajan što ona i
ne sluti šta je u pitanju, zbog čega mu se srce, ionako tužno, još više ožalostilo. Ali tada je
trebalo čuti Karmen. Ona se beše razbesnela, bila je do dna duše uzbuđena, njen glas je bio
sušta ljubav, prevarena i uvređena ljubav — ili se samo pretvarala. »U kasarnu? Na
dužnost?« A njeno srce? A njeno dobro, nežno srce, koje je u svojoj slabosti — da, ona
priznaje: u svojoj slabosti! — spremno bilo da mu pesmom i igrom prekrati vreme? »Tratata-
ta!« i sa gestom svirepog prezira podiže ona savijenu šaku do usta, da bi podražavala kleron.
»Tratata-ta!« I to je bilo dovoljno. Glupi dečak skače i hoće da ide. E lepo, neka ide! Eto mu
šlema, sablje i fišeklija! Neka se samo što pre tornja u kasarnu! — On je moli da ima milosti
prema njemu. Ali ona produžava sa svojom plamenom porugom i predstavlja ga kako na
zvuk trube gubi ono malo razuma. Tratata-ta, na zborno mesto! Milostivi bože, pa on će još
zakasniti! Samo neka ide! Truba, zaboga, poziva na zborno mesto, a on, razume se, odmah

skače kao neka luda i ostavlja Karmen u času kad hoće da mu igra. Eto, tako on nju voli!
Mučan položaj! Ali ona ne razume. Žena, Ciganka, nije mogla i nije htela da razume. Nije
htela, jer je bez svake sumnje u njenom besu, u njenom podsmehu bilo nečeg što je stajalo
iznad trenutka i iznad ličnog interesa: bilo je mržnje, nekog iskonskog neprijateljstva protiv
principa koji je preko ovih francuskih klerona — ili španskih rogova — pozivao malog
zaljubljenog vojnika, a njena je najveća, urođena i nadlična ambicija bila da trijumfuje nad
tim principom. Da bi to postigla, ona je imala na raspoloženju jedno vrlo prosto sredstvo:
tvrdila je da je on ne voli ako ode, a to je baš i bilo ono što onaj Hoze unutra, u kovčežiću,
nije mogao da podnese. Preklinjao ju je da mu dopusti da dođe do reči. Ona nije htela. Onda
ju je on primorao da ga sasluša: bio je to đavolski ozbiljan trenutak. Iz orkestra odjeknuše
sudbonosci zvuci, jedan sumoran motiv, pun pretnje, koji se, kao što je to Hans Kastorp
znao, provlači kroz celu operu sve do katastrofalnog kraja, a koji je bio i uvod u ariju malog
vojnika, u novu ploču koju je valjalo staviti u aparat.
»Ovde, na srcu, verno skriven« ... pevao je divno Hoze. Hans Kastorp je često puštao ovu
ploču i samu, van veze sa ostalim tekstom, i slušao je s najvećom pažnjom. Same reči arije
nisu imale bogzna kakvu vrednost, ali je njen preklinjući osećajni izraz bio dirljiv u najvećoj
meri. Vojnik je pevao cvetu, koji mu je Karmen dobacila na početku njihova poznanstva i
koji mu je u teškom zatvoru, kojeg je zbog nje dopao, bio sve i sva. Duboko uzbuđen, on je
priznavao da je na trenutke kleo sudbinu što je dopustila da ikad ugleda Karmen. Ali se
odmah gorko kajao zbog toga huljenja, te je na kolenima molio boga da je opet vidi. Tada —
a to »tada« je otpevano istim visokim tonom, kojim je neposredno pre toga otpočeo bio ariju
»Ah, draga devojko« — tada — i sad se u pratnji orkestra izlio sav onaj instrumentalni čar
koji je bio prosto stvoren da naslika bol, čežnju, izgubljenu ljubav, slatko očajanje maloga
vojnika — tada je ona iskrsla pred njegovim očima u svoj svojoj kobnoj ljupkosti, tako da je
jasno i bistro osetio jedno: da je sa njim »svršeno« (»svršeno« sa jecajućim punim
predudarom na prvom slogu), da je sa njim zauvek svršeno. »Ti, milje, ti, radosti moja!«