Page 115 - Platon - Država

— Nisam sasvim — reče. — Svakako da jeste.
— Onda, pazi ovako. Treba li da postoji nešto tre- — I zar onda sunce, koje, doduše, nije samo čulo
d će da bi sluh čuo i da bi se glas čuo, tako da kad toga vida, nije njegov uzrok i zar se ne vidi upravo blagodareći
ne bi bilo, onda niti bi sluh čuo, niti bi se glas čuo? tome uzroku?
— Ne treba ništa. — Tako je.
— Mislim da ni ostalim čulima, da ih ne pominjem —· A ja sam mislio baš na sunce kad sam govorio
sve, nije tako nešto potrebno. Ili bi ti, možda, mogao da ο potomku dobra kojeg je ovo stvorilo sličnim (analo-
mi navedeš neko kojem jeste? c gon) samom sebi. Ono što je i dobro u regiji misli (en to
uma
umstvenih stvari
naspram
noeto
topo),
(ta
noou-
— Ne bih. mena), to je u regiji vidljivog sunce, naspram vida i vid­
— A zar ne vidiš da je čulu vida i vidljivim stvarima ljivih stvari (ta horomena).
potrebno još nešto? — Kako to? Objasni mi malo bolje!
— Kako to? — Ti znaš da oči, kad ih ne upraviš na predmete
— Ako oči gledaju, i ako pokušavam da se njima čije su boje obasjane dnevnom svetlošću, nego na one
služim i ako je u njima prisutna boja, znaš da one ipak koje su u noćnom mraku, postaju neosetljive i gotovo
e ništa neće videti i da se ni boje neće videti ako ne dođe slepe, kao da nemaju čistu moć gledanja?
nešto treće što je stvoreno radi toga. — Tako je.
— Šta podrazumevaš pod tim? d — A ako ih upraviš na predmete obasjane suncem,
— Ono — rekoh — što ti nazivaš svetlošću. vide jasno i pokaže se da upravo ove oči poseduju moć
— Istinu kažeš — reče. gledanja.
— Znači da su čulo vida i mogućnost da se bude — Razume se.
viđen, a to već samo po sebi nije malo, povezani nekom — Tako razmišljaj i ο duši. Ako se ona usmeri pre­
508 vezom koja je dragocenija od ostalih, osim ako svetlost ma predmetima koje obasjava istina i biće, onda misli,
nije bez vrednosti. saznaje i čini se da ima um; a ako se usmeri prema
— Daleko od toga da bi ona bila bez vrednosti. tamnim stvarima, naime, prema onim koje postaju i ne­
XIX. — A koga među nebeskim bogovima možeš da staju, onda i ona samo nagađa, postaje neosetljiva, raz­
40
označiš kao gospodara toga i kao tvorca svetlosti pomoću bacuje svoje misli tamo-amo i čini se kao da nema uma.
Jeste,
—
izgleda.
tako
koje naše oči najbolje vide i blagodareći kojoj se vidi ono e — Ideju dobroga, dakle, treba da shvatiš kao ne­
što je vidljivo? što što predmetima koji se mogu saznati daje istinu i što
— Istoga onoga koga i ti i svi ostali. Jasno je da duši koja saznaje daje sposobnost saznavanja. Shvati je
pitaš za Helija. 38 kao uzrok našeg znanja i kao uzrok istine koju saznajemo
— A da li je odnos između našeg čula vida i ovog umom. Iako su i znanje i istina lepi, ipak ćeš dobro uči­
božanstva takav? niti ako poveruješ da je ideja dobra nešto drugo i nešto
— Kakav? 509 još lepše, nego što su sama istina i znanje. Kao što smo
— Takav da sposobnost gledanja 39 nije ni samo sun- onda sasvim pravilno rekli da su svetlost i čulo vida, do­
b ce ni onaj organ u kome se ona nalazi i koji nazivamo duše, slični suncu, ali da ipak nisu samo sunce, tako i
okom. ovdc imamo pravo da obe te stvari, istinu i znanje, sma­
dobru,
a
kao
slične
kad
— Razume se da nije. tramo ili drugo smatrali za ne bi bilo pravilno dobro bismo
jer
jedno
treba
dobro,
samo
— Ali je oko među svima čulima najsličnije suncu? ceniti iznad ovog.
— Svakako. — Kakva je to neopisiva lepota — reče on — kad
— Pa zar se moć koju ono ima nije nekako prelila pruža i znanje i istinu, a ona sama ih lepotom daleko
iz toga božanstva?
200 201