Page 330 - Milomir Marić - Deca Komunizma

Daleko je centar sveta

Vladimir Velebit priča kako se kao generalski sin našao pre rata u

komunističkom podzemlju, kako je izgledala neizvesna borba za Novu
Jugoslaviju i zašto su ga Rusi u Rezoluciji Informbiroa obeležili kao
engleskog špijuna.

I z generalske ste familije, a i vi sami ste, posle uspešne advokatske

karijere, tokom poslednjeg rata postali general?“
Krajina?
Tamo
je
Vojna
Banija,
„Znate
li
pored
gde
se,
bavljenja zemljoradnjom, može biti jedino pop, učitelj i vojnik. Moji su,
od pradeda pa nadalje, svi bili vojnici. Jedan ili više sinova u porodici
obavezno je išao u vojne škole, da bi se bavio vojnim zanatom. To mi se
nije dopadalo i hteo sam da pošto-poto prekinem s tom tradicijom.
Završio sam prava. Ali došao je rat, potreba da se brani zemlja, pa sam i
ja na kraju ispao neki oficir. General.“
„Vaši sinovi nisu vojnici?“
„Oni su kulturni ljudi. Jedan je lekar, drugi arhitekta. Bave se lepim
i korisnim zanatima i nikad nisu pomišljali na vojsku.“
„Vojska nije za kulturne ljude?“
„Ne, eventualno samo nužno zlo. Krajnje je necivilizovano da
države i narodi u današnjem veku svoje nesporazume ne mogu da

rešavaju drukčije nego ubijanjem mladih ljudi i nedužnog stanovništva.“
„Pamtite li dedu?“
„Da, bio je austrijski general. Umro je u 88. godini, posle ulaska
ustaša i Nemaca u Zagreb. Treba shvatiti predratnu austrijsku
graničarsku situaciju. Prvo, bili smo siromašni…“

„Generali, pa siromašni?“
„Nismo imali kuća, ni imanja, fabrika. Živelo se od plata.
Generalska plata je, naravno, bila veća od plate narednika ili poručnika,
ali opet ograničena. Zato je svaki novi član porodice morao da se što pre
zaposli.

330