Page 327 - Milomir Marić - Deca Komunizma

sam potporučnik. Posle sam, kao primeran oficir, prebačen u Kraljevu
gardu. Ostao sam do 1934, kada sam otišao na Višu školu Vojne
akademije.

Jedanput smo mi mlađi gardijski oficiri sedeli ispred kantine.
Povela se reč o komandantu Garde i predsedniku vlade Peri Živkoviću.
Jedan oficir je uzviknuo: ’Pera je bog!’ Ja sam se žestoko usprotivio,
počelo je žestoko preganjanje, a da bih malo ublažio celu stvar, dopustio
sam da je Pera možda dobar čovek, iako bog nije. Zbog omalovažavanja
predsednika, protiv mene je povedena krivična istraga, ali, zbog ranijih

zasluga, nisam izveden pred vojni sud. Osuđen sam na samo trideset
dana strogog zatvora. Od tada sam nastojao da se držim što dalje i od
zemaljskih i od nebeskih bogova.“
„Na tako delikatnom mestu, u Kraljevoj gardi, vi ste, recimo,
skrivali komunističku literaturu i održavali tesne veze sa komunistima.“

„Dok sam službovao na Cetinju, u doba surove diktature, tajno je
ć
došao Marko Mašanovi , č lan CK KPJ i delegat Kominterne. Upao je u
klopku, sukobio se s policijom i junački poginuo. Celo Cetinje je bilo na
strani tog heroja-mučenika i to je izazvalo prelomni preokret u mojim
pogledima na svet. Dotle sam bio politički kratkovid, bolje reći slep. U
potpunoj zabludi o vladajućoj društvenoj stvarnosti.

U Gardi sam, posle, iz prikrajka posmatrao studentske
demonstracije i radovao se njihovim uspesima. Pošto sam stanovao na
Topčideru, u vojnim stanovima za neženje, često sam u tašni nosio
raznovrsnu komunističku literaturu svojih prijatelja studenata, da je
policija, prilikom eventualnog pretresa, kod njih ne bi pronašla.“
„Kako ste iz Kraljeve garde otišli u partizane?“

„Posle aprilskog sloma, uspeo sam da se, izbegavši zarobljavanje, sa
porodicom prebacim u Crnu Goru, u svoje rodno mesto Golubovci. Već
krajem aprila javio sam se PK Crne Gore i aktivno se uklju io u
č
pripremu oružanog ustanka. Posle nekoliko dana rada, evidentiran sam
za kandidata za člana KPJ.“
„Da li je kada, tokom rata, vaša prošlost u Kraljevoj gardi nailazila

na nerazumevanje pojedinih revolucionarnih dogmata?“
„Na početku ustanka postojalo je veliko podozrenje i nepoverenje u
oficire bivše jugoslovenske vojske koji su iz patriotskih pobuda došli u
partizane. U Crnoj Gori, gde sam bio ustaničkih dana, često je dolazilo
do sumnjičenja, ponižavanja, pa i javnog vređanja tih mladih oficira, koji

su okrivljavani kao maltene jedini i glavni krivci za aprilsku tragediju.
Iza toga, naravno, bila je zavist i pakost starih partijskih kadrova, koji su
se plašili da im ove pridošlice, kad-tad, mogu ugroziti komandne

327