Page 279 - Milomir Marić - Deca Komunizma

č
„Kako ć e se držati č ovek izba en iz Partije, koji pred sobom ima
osigurano mesto u logoru i garantovanu smrt? Pre toga je bio moralno
slomljen, a možda je napisao pokajničko pismo i potpisao se ispod

izmišljenog i nametnutog priznanja.“
„Naši ljudi su pisali pisma i, puni nade, žalili se lično Staljinu?“
„To je bila masovna praksa. Stari komunisti, osnivači KPJ, robijaši iz
Mitrovice, prekaljeni u decenijama borbe sa buržoazijom, bili su zaista u
šoku i čvrsto ubeđeni da ’veliki učitelj međunarodnog proletarijata Josif
đ
Visarionovi ’ ne zna šta im se doga a i da to neko nešto radi protiv
č
njegove volje, da napakosti rastućem svetskom socijalizmu. Ili da se
NKVD izmakao kontroli, pa obesno divlja.
U principu, odnosi u emigraciji su strašni. Nije Lenjin slučajno
jedanput rekao da je emigracija ’gora od robije’. U tome je sve sadržano.
Ni Jugosloveni u Moskvi nisu bili imuni od međusobne zavisti, mržnje,

rivalstva i podmetanja. Činilo im se da se jedan drugome nalaze na putu
i stalno je u vazduhu visilo pitanje: Ko ć e (pre) koga? Pro itao sam u
č
jednim sećanjima: ’Sreo sam na ulici Kostu Novakovića. Bio je odeven u
nešto što je samo izdaleka podsećalo na odelo. Sav umazan i zamašćen,
u poderanim cipelama. Kao senka ili sablast, izbezumljeno se motao
ulicama Moskve’.

Tito je, zajedno sa Ć opi em, prevodio Kratki kurs istorije SKP(b).
ć
Jednog jutra sobarica mu je, kad je došao Ć opi u, kao dobar dan rekla:
ć
’Njega su noćas odveli!’ Morao je i on tog momenta pomisliti da će se i s
njim sutra isto desiti. Mnoge stvari su zaboravljene. Recimo, ideja da se
partijsko rukovodstvo neizostavno mora vratiti u zemlju potekla je prvo
od Ćopića. Tito i Ćopić su bili određeni da je zajednički sprovedu. Posle

Ć opi evog hapšenja, Tito je bio prinu en da sam uloži svu svoju
ć
đ
energiju u njenu realizaciju.“
„U svojim knjigama često prećutkujete ili zabašurujete poslednje
dane svojih junaka?“
„Nisam hteo da se iživljavam i dajem hranu neprijateljima
socijalizma, da kažu kako su komunisti zveri koje su se između sebe

proždirale. Nije valjda trebalo da u detalje opisujem kako su ih vezivali i
dovodili pred streljački stroj i kako su svojim dželatima, poput Srdića,
uzvikivali: ’Niste naučili ni pucati!’
U arhivu moskovskog krematorijuma bezuspešno sam tražio
njihova imena. Nestali su bez belega, sa eventualno nekim izmišljenim

mestom u Sibiru kao poslednjom stanicom svoje biografije. Jedan od
osnivača naše partije dr Sima Marković pao je prilikom prekomande iz
logora u Vladimiru u neki drugi, sibirski. Najverovatnije su ga zatukli na

279