Page 281 - Milomir Marić - Deca Komunizma

kao i član sovjetske partije, i kao takav imao određene privilegije. U
arhivima postoji sistem tajnosti dokumenata. Dolazio sam do stvari
najblaže tajnosti, koje se takođe ne dobijaju lako. Imao sam sreću da su,

za vreme Hruščova, arhivi prvi put bili šire otvoreni, čak i personalni
đ
dosijei, ali i brže-bolje zatvoreni. Za rad na odre enoj temi trebalo je
imati zahtev određene visoke naučne institucije. Slobodno švrljanje po
arhivu sasvim je isključeno. Moja tema bila je vezana za period 1917–21,
ali sam istraživao i međuratne godine. Tako sam stigao i u sudsku
komisiju Vrhovnog sovjeta, gde sam tražio istražne materijale s procesa

našim ljudima. Posle XX kongresa KPSS i masovne rehabilitacije 1956.
godine, obratio sam se Komitetu za državnu sigurnost (KGB) s molbom
da mi se pruži uvid u delo nekih uhapšenih i pogubljenih Jugoslovena,
među kojima Filipa Filipovića, Danila Srdića, Vladimira Ćopića. Jedan
pukovnik mi je doneo tri uvezane knjige mašinom pisanog teksta i pitao

šta me interesuje. Rekao sam: Sve! ’Nemoguće, ovlašćen sam da vas
upoznam sa pojedinim pitanjima iz biografija, ali to što ću vam pročitati
ne smete zapisati, ni zapamtiti. Takvi su uslovi!’ Najviše su me
iznenadile dve Ćopićeve fotografije, snimljene u sovjetskom zatvoru
1939. godine, s robijaškim brojem na grudima. Procedio sam kroz zube:
Kakva ironija sudbine za jednog radničkog borca! Pukovnik me je mrko

pogledao i na tome je naša saradnja zauvek završena. Preporučio mi je
da se obratim Javnom tužilaštvu SSSR. To su, zapravo, bili izvodi iz
istražnih materijala, pripremljeni za Vrhovni sovjet radi tada aktuelnih
rehabilitacija.
Nije bilo lako razgrnuti ni najelementarnije stvari iz pojedinih
biografija. Varali su strašno ti naši ljudi. Rodio se u Lici, a pisao je da je

đ
ro en u Srbiji ili ko zna gde drugde. Recimo, Srdi ć je svojom rukom
napisao da se rodio u Sarajevu, Beogradu i Karlovcu! A ro en je u
đ
Vrhovinama, u Hrvatskoj. To se pravdalo strahom da im ne strada
rodbina u Jugoslaviji.“
„Iz istražnih dokumenata se nazirao montirani karakter
moskovskih procesa?“

„Nikada se nije odstupalo od uobičajenih standarda i šema. Uzeću
slučaj jednog mog ondašnjeg kolege s posla. Nazvaću ga Ivanov, jer još
živi tamo. Stajali smo i razgovarali ispred fakulteta kad je pored nas
prošao vrlo elegantan, prosed čovek. Došapnuo mi je: ’Pogledaj ga, on je
bio moj islednik. U Sibiru sam bio petnaest godina, ali nikom ništa ne

govorim. Mesec dana me je tukao da priznam da nisam Ivanov, nego
Filkenštajn i da sam došao u Kremlj da ubijem Staljina. Kad sam sve
priznao, mlatio me je opet što sam ga prevario i nisam Filkenštajn nego

281