Page 11 - Milomir Marić - Deca Komunizma

diplomatskih tajni, pustolovina i avantura, kaprica moćnika, ličnih i
porodičnih drama i tragedija. Pobednici i heroji, suvereni junaci i sudije
istorije, literarno najčešće deluju nezanimljivo, izveštačeno i lažno, za

razliku od pobeđenih, sklonjenih, isključenih, onih u manjini –
odbačenih grubo kao narodni neprijatelji, izdajnici, smutljivci,
kolebljivci, nezadovoljnici i neistomišljenici svih boja. Ljudi koji su, kad
je grmelo, pogrešno procenili političku situaciju, odnos snaga, zaigrali
na slabiju kartu ili neoprezno trčali ispred rude. Ovakav generacijski
post skriptum – sa stalno prisutnima i kompletiran sa izostavljenima –

savremenicima nudi daleko veće mogućnosti za prepoznavanje nego
uopštena i zamagljena oficijelna stvarnost.
č
Nekad sam se namerno trudio da ljudima poverujem na re . Niko
nas bolje ne poznaje od nas samih. Ne volimo da ostavljamo tragove.
Nije bilo onako kao što je zapisano, nego obično – onako kao što se priča.

Prošlost nam je ostala usmena, proizvoljna, s neverovatnim zapletima,
kombinacijama, nameštaljkama, tračevima i anegdotama. Zapisnici,
proglasi i dokumenta eventualno pokazuju kako smo se složili i
đ
dogovorili. Da sakriju sve što je bilo ružno i neprijatno, izme u. Na
stranu – vrlo rasprostranjeno folklorno nepoverenje u bilo kakvo čitanje i
pisanje.

Pedesetih, u Sarajevu je, recimo, održana tribina Ljudski likovi
Marksa, Engelsa i Lenjina. Govorilo se o neizmernom Marksovom geniju i
neshvatljivoj dobroti, kojom je plenio na svakom koraku. Bio je uzoran,
porodičan čovek. Kćerkama je pred spavanje umeo divno da recituje
poeziju. Vizionarski put Vladimira Iljiča Lenjina, njegov doprinos
pobedi proletarijata, zašećeren je njegovim nežnim, komunističkim i

drugarskim odnosom prema Nadeždi Krupskoj. Na to je filozof
Ljubomir Tadi ć rekao da su Marks i Lenjin, neosporno, bili mnogo ve i
ć
umovi od Engelsa, ali da se, njemu lično, Engelsov ljudski lik najviše
sviđa. Prvo, nije sahranjen na groblju Hajgejt, još manje u
monumentalnom mauzoleju. Spaljen je i pepeo mu je rasut po Severnom
moru. Suprotstavio se ocu, buržuju, bio je prvi salonski komunista,

Marksov velikodušni mecena i iskreni vernik u ispravnost borbe
radničke klase. Jedanput je izjavio: „Da nema Francuskinja, ne bi imalo
smisla živeti.“ U potrazi za tim uzvišenim životnim smislom, zaradio je i
neku škakljivu boleštinu. Nikada se nije ženio. Živeo je, istovremeno, sa
dve devojke, rođene sestre.

Publika je, najblaže rečeno, bila šokirana. Priča nije nimalo ličila na
dosadna crkvena žitija svetih otaca revolucije.
Onda su se pri ale druge pri e: Kako je revolucija pobedila, uz
č
č
11