Page 6 - Milomir Marić - Deca Komunizma

kao Karlo Štajner, koji je po izlasku iz Moskve napisao pismo jednom
odavno mrtvom jugoslovenskom komunističkom vođi, misleći da je on
č
taj Tito koji se do epao vlasti u Beogradu. U novinama je, decenijama
ć
kasnije, izjavio da tri dana i no i nije mogao da zaspi posle č itanja moje
č
č
knjige, jer mu je kona no sve puklo pred o ima. Najzad je shvatio u
kakvom je užasu učestvovao, spreman da se žrtvuje i strada zbog
dalekih nekih pokolenja.
Dobrica Ćosić me je stalno prekorevao što sam bezobzirno zabio
nož u leđa njegovoj generaciji. Živojin Pavlović je napisao nadahnuti esej

o mojoj političkoj pornografiji. Svuda su me hvalili Danilo Kiš i Mirko
Kovač. Jedino me je tri dana u nastavcima napadao Milovan Danojlić na
francuskom radiju u Parizu: „Iza Marićevog cinizma je pustoš i beznađe
jednog mladog naraštaja. Prezire zvaničnu vlast, uviđa krah njene
ideologije i ni u šta ne veruje, pa od današnjeg žalosnog stanja pravi

neku vrstu sadističke zabave, čiji su junaci isti kao i pripadnici čikaškog
podzemlja. Kroz strahote i zločine ostvarivali su svoje ideale boraca za
narodna i radnička prava, tobože radi kamuflaže, živeći na visokoj nozi i
krijući se iza borsalino šešira. Dakle, jedna ubistvena knjiga, koja više liči
na mafijašku, kriminalnu hroniku, nego na istoriju slobodarskog i
humanog pokreta. A bezobzirna pljačka, pohlepa i obmana, ostala je

skrivena iza lažljivih imena i ideala.“
Upravo to je za mene bio izazov da razotkrivam zabranjene stranice
naše istorije. Decenijama se propovedalo da je zagrebački nadbiskup
Alojzije Stepinac bio ustaša i ratni zločinac, sve dok u knjizi Deca
komunizma nisam objavio fotografije sa proslave Dana ustanka naroda
Hrvatske na Jelačića placu u Zagrebu 27. jula 1945. godine, gde on sedi

na počasnoj tribini sa Vladimirom Bakarićem i partizanskim i ruskim
generalima. Tim otkrićem bili su šokirani čak i oni koji su dobro znali za
tajne susrete Tita i Stepinca i pokušaje nagodbe posle rata. Međutim,
zaklela se zemlja raju da se sve tajne na kraju – odaju, bez obzira na to
što je i katoličkoj crkvi i komunističkoj vlasti podjednako odgovaralo da
se sve što je neprijatno istinito – zaboravi. Da bi Stepinac postao

poštovani mučenik i svetac, zabašureno je da je bio obični junak svoje
epohe: solunski dobrovoljac i uslužni saradnik kralja Aleksandra, Ante
Pavelića i Tita. Zato je i Glas koncila na naslovnoj strani postavio pitanje:
„Koga to provocira Milomir Marić?“
Ko je meni uopšte dao pravo da kršim zavet ćutanja između crkve i

države? Apsolutno niko, pa sam se još jednom ogrešio, prvi otkrivaju i
ć
da vladika Nikolaj Velimirović nije bio nikakav ratni zločinac, pošto su
ga Nemci držali zatočenog u logoru Dahau. Žigosan je u emigraciji, da

6