Page 7 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 7
bi Udba slobodno u zemlji mogla da bira patrijarhe Srpske pravoslavne
crkve.
Bio sam oduševljen saznanjem da nisu samo četnici sarađivali sa
okupatorom nego i partizani. Zato sam kao lični poraz doživeo
najnoviju državnu istragu o generalu Draži Mihailoviću i četnicima, koji
su u međuvremenu, odlukom srpskog parlamenta, rehabilitovani kao
antifašistički pokret otpora i izjednačeni sa partizanima. Uz svesrdnu
pomoć novih demokratskih vlasti i njihovih reformističkih tajnih službi,
otkrilo se, nažalost, neuporedivo manje nego što sam ja pre trideset i
č
ć
više godina objavio sam, bez i ije dozvole, zabadaju i prst u oko još
jakom komunističkom režimu, koji je bio ubeđen da će biti večan.
Niko nije mogao da poveruje da niko mo an ne stoji iza mene i da
ć
č
me kroz život vode isklju ivo luda glava i puka radoznalost. U
samoodbrani da me slučajno ne provale i jednostavno ne počiste, nikad
nisam demantovao da radim za sve moguće domaće i inostrane
č
obaveštajne službe, pošto su mi te sumnje dugo bile prakti no jedina
zaštita.
Najviše mi se, ipak, dopala izjava sina generala Udbe, inače
pašenoga Slobodana Miloševića, da je knjigu Deca komunizma zapravo
napisao neki moćni trust mozgova na Institutu za bezbednost u
Beogradu i da su na ulici našli nekog klinca, to jest mene, da ga slikaju i
potpišu kao autora. Za njega očigledno nikakav drugi život izvan kandži
komunističke tajne policije i nije postojao. Tek mnogo godina kasnije
uverio sam se da je on u potpunosti bio u pravu. Ja sam bio samo
slučajni izuzetak koji potvrđuje pravila službe. Od njega disidenta
napravila je disidenta, koji je prvi napao živog Tita, i posle kratkog
zatvora poslala ga u Ameriku među četnike, koji su svi odreda već radili
za Udbu. Nije uspeo da se nametne i proslavi kao oslobodilac, iako je po
povratku u Srbiju bio potpredsednik gotovo svih opozicionih stranaka i
borac-književnik na ratištima Krajine i Bosne tokom devedesetih.
Komunisti su se decenijama branili da moraju da budu na vlasti –
da Jugoslavija ne nestane u krvavom bratoubilačkom ratu, iako je Tito
neprestano ponavljao da bratstvo i jedinstvo treba čuvati kao zenicu oka
svoga.
Na kraju se to zaista i desilo, kada su zaratili četnici i partizani iz
partizanskih filmova, nekadašnji stipendisti Titovog fonda i učenici
partijske škole u Kumrovcu. U svakom slučaju, sami su zapalili kuću u
kojoj su živeli, da bi premaskirani ostali na vlasti posle pada Berlinskog
zida, optužujući Ameriku i Nemačku da su po nalogu davno pokojne
Kominterne rasturili Jugoslaviju.
7