Page 7 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 7

bi Udba slobodno u zemlji mogla da bira patrijarhe Srpske pravoslavne
               crkve.
                     Bio sam oduševljen saznanjem da nisu samo četnici sarađivali sa

               okupatorom nego i partizani. Zato sam kao lični poraz doživeo
               najnoviju državnu istragu o generalu Draži Mihailoviću i četnicima, koji
               su u međuvremenu, odlukom srpskog parlamenta, rehabilitovani kao
               antifašistički pokret otpora i izjednačeni sa partizanima. Uz svesrdnu
               pomoć novih demokratskih vlasti i njihovih reformističkih tajnih službi,
               otkrilo   se,  nažalost,   neuporedivo      manje   nego    što  sam   ja  pre  trideset  i

                                                       č
                                                                                    ć
               više   godina    objavio   sam,   bez   i ije  dozvole,   zabadaju i    prst  u  oko   još
               jakom komunističkom režimu, koji je bio ubeđen da će biti večan.
                     Niko   nije  mogao    da  poveruje    da  niko  mo an     ne  stoji  iza  mene  i  da
                                                                         ć
                                                    č
               me    kroz    život   vode    isklju ivo    luda   glava    i  puka    radoznalost.      U
               samoodbrani da me slučajno ne provale i jednostavno ne počiste, nikad

               nisam demantovao da radim za sve moguće domaće i inostrane
                                                                                            č
               obaveštajne     službe,   pošto   su  mi   te  sumnje    dugo   bile  prakti no    jedina
               zaštita.
                     Najviše mi se, ipak, dopala izjava sina generala Udbe, inače
               pašenoga Slobodana Miloševića, da je knjigu Deca komunizma                       zapravo
               napisao neki moćni trust mozgova na Institutu za bezbednost u

               Beogradu i da su na ulici našli nekog klinca, to jest mene, da ga slikaju i
               potpišu kao autora. Za njega očigledno nikakav drugi život izvan kandži
               komunističke tajne policije i nije postojao. Tek mnogo godina kasnije
               uverio    sam   se  da   je  on  u  potpunosti     bio  u  pravu.    Ja  sam   bio  samo
               slučajni izuzetak koji potvrđuje pravila službe. Od njega disidenta
               napravila je disidenta, koji je prvi napao živog Tita, i posle kratkog

               zatvora poslala ga u Ameriku među četnike, koji su svi odreda već radili
               za Udbu. Nije uspeo da se nametne i proslavi kao oslobodilac, iako je po
               povratku u Srbiju bio potpredsednik gotovo svih opozicionih stranaka i
               borac-književnik na ratištima Krajine i Bosne tokom devedesetih.
                     Komunisti su se decenijama branili da moraju da budu na vlasti –
               da Jugoslavija ne nestane u krvavom bratoubilačkom ratu, iako je Tito

               neprestano ponavljao da bratstvo i jedinstvo treba čuvati kao zenicu oka
               svoga.
                     Na kraju se to zaista i desilo, kada su zaratili četnici i partizani iz
               partizanskih filmova, nekadašnji stipendisti Titovog fonda i učenici
               partijske škole u Kumrovcu. U svakom slučaju, sami su zapalili kuću u

               kojoj su živeli, da bi premaskirani ostali na vlasti posle pada Berlinskog
               zida, optužujući Ameriku i Nemačku da su po nalogu davno pokojne
               Kominterne rasturili Jugoslaviju.


                                                            7
   2   3   4   5   6   7   8   9   10   11   12