Page 12 - Milomir Marić - Deca Komunizma

natčovečanske i podjednake napore svih naših naroda i narodnosti. Da
se definitivno prekida sa starim, lošim i izrabljivačkim društvom. Nije
slučajno profesor filozofije dr Dušan Nedeljković bio predsednik

komisije za ispitivanje ratnih zločina. Taj isti profesor, koji je sam
predavao skoro sve predmete na beogradskom Filozofskom fakultetu,
doneo je, kažu, 1948. godine na čas radio-aparat. Pustio je direktan
prenos sa Petog kongresa KPJ i, zauzevši stav-mirno, rekao: „Šta ja
imam da vam pričam, ne trebaju vam nikakve knjige, ovo vam je čista
filozofija!“ Asistentima je zadavao stručne radove s temom „Etičko,

logičko i estetičko u govorima naših rukovodilaca“. Bunio se jedino
Dragan Jeremić, zadužen za estetsku dimenziju problema: „Šta da ja
radim, druže profesore, kad drug Aleksandar Ranković u svojim
govorima nikad ne spominje umetnost?“
Uprkos svemu, 1948. nije bilo jednostavno dokazati da je pravilno

što nismo prihvatili osorne diktate velikog brata, da smo stvarno nešto
ć
drugo i da ho emo da budemo sasvim samostalni. Da u istoj meri ne
valja ni Istok, ni Zapad, a da mi nismo isuviše mali da stanemo na č elo
nekog trećeg i boljeg sveta. Decenijama smo bili ponosni što smo jedino
mi ispravni.
Na Bledskom savetovanju marksista objavljen je docnije raskid s

teorijom odraza. Čini se više teorijski i deklarativan, nego praktičan. Od
tada naša stvarnost nije, bar službeno, subjektivni odraz objektivne
stvarnosti. Zamandaljena su vrata ovdašnje filijale staljinizma. Koju
godinu kasnije, Kardelj je sumnjičavo od članova komisije za izradu
slobodarskog ustava iz 1963. tražio da se izjasne da li su odrazisti ili
antiodrazisti.

Posle viška represije, kojom se pobednička revolucija prvo
nemilosrdno obračunala s poraženom klasom, potom, i s kolebljivim i
malodušnim saborcima, obećana je blizina slobode. Nova vlast se
pomirila s činjenicom da je revolucija više menjanje određenih pravila i
institucija, nego trebljenje ljudi. Višak slobode nije sigurno došao što su
rukovodioci najedanput postali dobri i obzirni. Prosto, na početku

šezdesetih imali smo prve dobre žetve i valjalo je proslaviti što smo u
stanju da se sami ishranimo i jedemo svoj hleb. Sistem je zaista mogao
biti superioran. Sve mu je išlo od ruke, pa je sebi dozvoljavao i određeni
luksuz. Korčulansku filozofsku školu nije stvorila nikakva opozicija, niti
skromni i vlasti lojalni profesori, s dobrim vezama u svetu, nego sam

sistem, koji je, dok se nije uplašio, bio zahvatio talas bezgraničnog
slobodarstva. Isuviše je pojednostavljeno reći da je posle pada
Aleksandra Rankovića neko došao i upalio svetlo. Uostalom, tek mnogo

12