Page 13 - Milomir Marić - Deca Komunizma

kasnije su pesnike i umetnike počeli da napadaju i osuđuju.
Želje za većom demokratijom, kosmopolitizmom i trajnim
uključivanjem u napredne evropske narode brzo su pod patronatom

ondašnjih republičkih rukovodstava prerasle u besmislena, lokalna i
nacionalistička iživljavanja. Od tada je sve manje opštejugoslovenskih
ideja koje nisu dočekane na nož kao težnja ka unitarizmu i hegemoniji
najbrojnije nacije.
Zato sam naše najpoznatije revolucionare na kraju njihovog
životnog puta zaticao srušenih ideala i razočarane svojim delom. Bili su

dugo zaslužni za sve što smo postigli i što imamo. Nevolje su počele tek
kad je trebalo da među sobom pronađu krivca za sve ono što se – posle –
desilo.
Neki su, poput Svetozara Vukmanovića Tempa, sledeći svoju
buntovnu prirodu – nastavili borbu. Otišao je, partizanski, ponovo u

„šumu“. Makar u prekrasno selo Reževiće, pored Petrovca na Moru!
Otuda je državno i partijsko rukovodstvo zasipao predlozima, studijama
i spasonosnim receptima za ekspresno izlaženje zemlje iz krize. Nije ga
mogao ućutkati ni obeshrabriti ni otvoreni podsmeh nekih njegovih
naslednika. Stoički je to primao, koristeći i najbanalnije prilike da izrazi
svoje nezadovoljstvo. U Zemunu je jedanput, s istim stepenom

stručnosti, govorio sa ginekologom prof. dr Vojinom Šulovićem na
tribini o predbračnim odnosima, a ja ga nisam morao mnogo nagovarati
da s rok-grupom Bijelo dugme zapeva Padaj silo i nepravdo.
Drugi su, kao dr Gojko Nikoliš, posle pola veka komunističkog
staža i učešća u španskom građanskom ratu i NOB-u, demonstrativno
napuštali partijske redove.

„Već duže vremena negodujem protiv mnogih pojava u našoj
zemlji“, napisao je dr Nikoliš sekretaru svoje osnovne organizacije SKJ.
„Da budem potpuno jasan, ja za to nemam nikakvih ličnih razloga.
Svojim radom i ni ijom miloš u postigao sam sve što se, s obzirom na
č
ć
moj društveni status i s obzirom na naše prilike, može postići: visok
vojni čin, odlikovanja, penzija, društvene počasti itd. Prema

malograđansko-birokratskoj logici, ja bih morao biti prezadovoljan i
obavezan da ćutim. Ali, kao što pre pedeset godina nisam prišao
pokretu radi svojih ličnih interesa, tako ni sada ne pišem ovo pismo sebe
č
radi. Naprotiv, naša stvarnost me upravo ko i da č inim ovaj, po
mnogima, rizičan korak. Moje nezadovoljstvo je samo jedan izraz

sadašnjeg opštenarodnog nezadovoljstva i nespokoja.
Što se mene lično tiče, kao komunista izjavljujem da sam u opoziciji
prema svemu što je bezumno, što je delo megalomanskih ambicija, u

13