Page 14 - Milomir Marić - Deca Komunizma

opoziciji protiv etatističkog nasilja, protiv mučenja ljudi da se iznudi
priznanje, protiv nacionalizma i separatizma prikrivenih ustavnim
pravom nacija da se samostalno razvijaju.“

Najdalje je, ipak, otišao nekadašnji komandant Druge proleterske
brigade i rukovodilac u železnici Ljubiša Veselinović. On se 7. aprila
1986. godine ubio revolverskim hicem ispred Spomenika oslobodiocima
Beograda u znak protesta „zbog potpune razbucanosti Jugoslavije“,
kako stoji u pismu koje je ostavio za predsednika CK SKJ:
„Neodgovorno ponašanje rukovodećih političara, u stvari povampirenih

srednjovekovnih knezova i buljubaša, zaslepljenih vlašću u svojim
nahijama, kompromitovalo je rezultate NOB-a i Revolucije.
Nacionalizam i separatizam, gori nego oni pre 1941. godine, posejali su
raznovrsne deobe među narodima Jugoslavije i doveli njenu radničku
klasu do ivice raspadanja.“

„Moja odluka da na ovaj način završim svoj životni put“, poručio je
Veselinović, „sazrevala je nekako uporedo sa nazadovanjem nove
Jugoslavije – sa njenim upornim prelaženjem iz ranog socijalizma u
kasni feudalizam. Podvlačim da mi nije stalo do neke spektakularnosti,
đ
ve ć do postizanja odre enog efekta. Naime, ako ovaj moj protest –
samoupucavanje (samospaljivanje je bolno, anahrono i ima u sebi nečeg

religioznog) – podstakne na razmišljanje ljude u državnim i partijskim
forumima, onda neće biti uzaludan. A ako – kao i mnogi slični vapaji –
ne dopre do ušiju i savesti glavnih režisera današnjice, onda neka se i
ova moja žrtva priključi masi od milion i sedam stotina hiljada uzidanih
u temelje zamišljene, slobodne, socijalističke i jedinstvene Jugoslavije.“
Zbog podgrejanog mladalačkog radikalizma veterana revolucije

sednice Saveta federacije bile su jedno vreme zatvorene za javnost.
Burne diskusije i odlučno nemirenje sa situacijom „kad su potisnute naše
nade u socijalizam i samoupravljanje“ gubile su se u šturim agencijskim
saopštenjima o konstruktivnim razgovorima o pojedinim aspektima
našeg društvenog razvoja. Paradoksalno je da su revolucionarni zanos i
komunistička i partizanska tradicija više sačuvani kao dominantne

estetske oznake jakog ideološkog naboja literature, pozorišta, filma i rok-
muzike, nego kao stvarno obeležje aktuelne domaće političke prakse,
koja neizostavno zahteva neke nove puteve i rešenja. Otuda u jednoj
knjizi Mustafa Golubić i Ljubiša Ristić, dr Sima Marković i Dušan
Makavejev, Svetozar Vukmanović Tempo i Goran Bregović. Igra je

č
izgleda završena: ostali su lepi snovi. Treba se samo suo iti s
posledicama!
M. M.

14