Page 122 - Meša Selimović - Derviš i smrt

obzira jesi li ovdje ili gore. Ne znam samo dokle traje krivica. Produzava li se i na onom
svijetu?
- Ako nisi ucinio rdjavo djelo, nisi kriv. Bog ispravlja ucinjene nepravde.
- Odgovaraš prebrzo. Razmisli dobro. Je li vlast od Boga? Ako nije, odakle joj pravo da nam
sudi? Ako jest, kako moze da pogriješi? Ako nije, srušicemo je; ako jest, slušacemo je. Ako
nije od Boga, šta nas obavezuje da trpimo nepravde? Ako je od Boga, jesu li to nepravde, ili
kazna zbog viših ciljeva. Ako nije, onda je nada mnom i nad tobom i nad svima nama
izvršeno nasilje, i onda smo opet mi krivi što ga podnosimo. Sad odgovori. Ali nemoj reci
derviški da je vlast od Boga ali da je ponekad vrše zli ljudi. I nemoj reci da ce Bog prziti
nasilnike vatrom paklenom, jer necemo znati ništa više nego što znamo sad. Kur'an kaze i
ovo: "Pokoravajte se Bogu i poslaniku i onima koji vašim poslovima upravljaju". To je bozja
odredba, jer je Bogu vazniji cilj, nego ti i ja. Jesu li onda nasilnici? Ili smo mi nasilnici, i nas
ce prziti oganj pakla? I je li to što cine nasilje ili odbrana? Upravljanje poslovima je vladanje,
vlast je sila, sila je nepravda zbog pravde. Bezvlašce je gore: nered, opšta nepravda i nasilje,
opšti strah. Sad odgovori. Cutao sam.

- Ne mozeš da odgovoriš? Cudim se, vi derviši ne mozete ništa da objasnite, ali na sve mozete
da odgovorite.
- Unaprijed si spreman da se ne sloziš sa mnom, ma šta ja rekao. Teško ce se sporazumjeti
dva covjeka koji misle razlicito.
- Lako ce se sporazumjeti dva covjeka koji misle.

Poceo je opet da se smije. Nije uvredljiv taj smijeh, tice se njega koliko i mene, ali mi je
posluzio kao razlog da prekinem razgovor u kome sam se osjecao nesiguran. Desilo mi se prvi
put da su me zbunila pitanja koja su mi izgledala jasna. Njegovi razlozi su proizvoljni,
površni, cak šaljivi, a opet mi je bilo teško da odgovorim. Ne zato što nisam imao odgovora ,
vec što ih je ucinio nedovoljnim. Ostavio je posno zemljište za sjeme koje bih mogao da
posijem. Unaprijed je razgradio sve što sam mogao da kazem, uobrucio me, nadveo nad
prazninu kojom me opkolio, podsmijehom obezvrijedio moja moguca misljenja. Nadvladao
me time što mi je nametnuo svoj nacin razmišljanja i obavezao obzirima poštovanja svih
mogucnosti.

- Pošten si - rekao je s toboznjim priznanjem. - Pošten i pametan. Neceš da odgovoriš praznim
rijecima, a pravih nemaš. A stavljao sam ti odgovore u usta.
- Da bi mogao da ih pobiješ. Rugao si se.
- Htio sam da razgovaramo, bez ikakve namjere. Ali je nevolja u tome što se ti ne usudjuješ
da razmisljaš. Plašiš se, ne znaš kuda bi te misao odvela. Sve se pomutilo u tebi, i zatvaraš
oci, drziš se starog puta. Doveden si ovamo zbog necega što ne znam i što me se ne tice, a ne
primaš moja objašnjenja o ljudskoj krivici. Misliš da je to šala. Mozda je i šala, a mogla bi se
od nje napraviti sasvim zgodna filozofska misao, nimalo gora od drugih, bar bi imala lijepu
primjenu, mirila bi nas sa svime što se desi. Ogorcen si, jer smatraš da nisi kriv. Šteta. Ako te
ne puste, umro bi uskoro, od muke, i sve bi bilo u redu. Ali šta bi se desilo da te puste? Bila bi
to najcudnija nesreca koju znam. Ono gore je tvoje kao i njihovo, a oni su te iskljucili. Hoceš
li u hajduke? Hoceš li ih mrziti? Hoceš li zaboraviti? Pitam, jer ne znam šta je teze. Sve je to
moguce, ali ne vidim rješenja. Ako odeš u hajduke, ciniceš nasilje, zašto bi se onda na njih
ljutio? Ako ih budeš mrzio, otrovace te zla volja u koliko nešto ne uciniš protiv njih, i protiv
sebe, jer si isto što i oni, i opet ce te uhvatiti, i to je kao da si izvršio samoubistvo. Ako
zaboraviš, mogao bi naci izvjesnu naknadu, smatrajuci da si plemenit, ali oni ce misliti da si
kukavica, i licemjer, i nece ti vjerovati. Biceš iskljucen u svakom slucaju, a to je ono što ne
mozeš da prihvatiš. Bilo bi jedino moguce rješenje: da se ništa nije desilo.