Page 462 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

казала да није јака у практичним пословима. Све њене распореде и наредбе требало је
мењати, јер су били неизводљиви; а мењао их је Корнеј, собар Алексија Александровича,
који је сад, неприметно за све, водио целу кућу Карењинову, и мирно и обазриво, за време
господинова облачења, извештавао га о свему што је било потребно. Али помоћ Лидије

Ивановне била је ипак врло стварна: она пружи Алексију Александровичу морални ослонац,
кад он јасно виде љубав и поштовање њено према њему; а особито тиме што га је, како је она
утешно за себе мислила, готово обратила у хришћанство, то јест, од равнодушног и лењо
верујућег човека направила ватреног и чврстог присталицу новог објашњења хришћанског
учења које се у последње време распрострло у Петрограду. Алексију Александровичу није
било тешко да поверује у то објашњење. Алексије Александрович, исто тако као и Лидија
Ивановна, и други људи њихових погледа, био је потпуно лишен дубоке уобразиље, оне

душевне особине помоћу које представе, изазване уобразиљом, постају тако стварне да
захтевају сагласност с другим представама и са стварношћу. Он није видео ништа немогућно
и нескладно у представи о томе да смрт, која постоји за оне што не верују, за њега не
постоји; и да, пошто он има пуну веру - а меру те пуноће сам пресуђује - онда нема ни греха
у души, и већ овде на земљи ужива потпуно спасење.

Додуше, лакоћу и погрешност ове представе о својој вери Алексије Александрович је
мутно осећао; и знао да је осећао већу срећу када се, не мислећи нимало о томе да је његово
праштање Ани било дејство више силе, предавао томе непосредном осећању, него када, као
сад, сваког минута мисли да у његовој души живи Христос, и да, потписујући акта, врши
вољу Његову. Али Алексију Александровичу је требало да тако мисли; њему је било потребно

да у своме унижењу има макар и измишљену висину са које ће моћи, презрен од свију,
презирати друге; и зато се придржавао као правог спасења - свога лажног спасења.