Page 467 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 467
замишљене очи које су мамиле себи, Алексије Александрович се осмехну, откри своје
неувело беле зубе, и приђе јој.
Тоалета Лидије Ивановне стајала је великог труда, као и све њене тоалете у последње
време. Намера њене тоалете била је сад сасвим супротна оној коју је имала пре тридесет
година. Тада, желела је да се украси чим било, и што више то боље. Сада, напротив, зато што
се обавезно китила неприродно и несразмерно годинама својим и фигури, старала се да
супротност тих украса према њеној спољашњости не буде одвећ ужасна. У односу према
Алексију Александровичу она је то и постизала, и њему се чинила примамљивом. Она је
била за њега једино острво, не само доброг расположења према њему, него и љубави, усред
мора непријатељства и подсмеха које га је окружавало.
Пролазећи кроз редове подругљивих погледа он је природно тежио њеном заљубљеном
погледу, као биљка светлости.
- Честитам! - рече му она показајући очима на ленту.
Уздржавајући осмех задовољства он слеже раменима и затвори очи, као да хтеде рећи да
га то не може веселити. Грофица Лидија Ивановна знала је добро да је то једна од његових
главних радости, мада он то никад неће признати.
- Како је наш анђео? - рече грофица Лидија Ивановна подразумевајући Серјожу.
- Не могу рећи да сам потпуно задовољан њиме - подижући обрве и отварајући очи рече
Алексије Александрович. - Ни Ситњиков није задовољан. (Ситњиков је био педагог коме је
било поверено светско васпитање Серјожино.) Као што сам вам говорио, постоји у њему
некаква хладноћа према оним најглавиијим питањима која треба да гану душу сваког човека
и сваког детета - поче Алексије Александрович излагати своје мисли о једином питању, осим
службе, које га је занимало, о васпитању сина.
Кад се Алексије Александрович, уз помоћ Лидије Ивановне, поново вратио животу и раду,
осети да му је дужност да поради на васпитању сина који остаде на његовим рукама. Пошто
се никад раније није бавио питањима о васпитању, Алексије Александрович посвети сад
неко време теоријском изучавању тога предмета. Прочитавши неколико књига
антропологије, педагогије и дидактике, Алексије Александрович састави план васпитања,
позва најбољег петроградског педагога ради руководства, и приступи послу. И тај га је посао
сад непрестано занимао.
- Јесте, али срце? Ја видим у њему очево срце, а са таквим срцем дете не може бити рђаво
- рече одушевљено Лидија Ивановна.
- Да, можебити... Што се мене тиче, ја чиним своју дужност. То је све што ја могу
урадити.
- Ви ћете доћи до мене - рече грофица Лидија Ивановна после мале почивке - треба да
разговарамо о жалосној по вас ствари. Ја бих све дала да вас избавим од извесних успомена,
али други не мисле тако. Добила сам писмо од ње. Она је овде, у Петрограду.
Алексије Александрович задрхта при помену жене, али се на његовом лицу одмах учврсти
она мртва непомичност која је изражавала потпуну немоћ у тој ствари.
- Ја сам то очекивао - рече он.
Грофица Лидија Ивановна погледа у њега одушевљено, и сузе усхићења пред величином
његове душе појавише се у њеним очима.
