Page 466 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

пројекат.

Готово у исто време са жениним одласком десио се Алексију Александровичу и најтежи
по једног чиновника догађај - прекид његовог постепеног напредовања у служби. Тај прекид
се извршио, и сви су то јасно видели, али Алексије Александрович још није био свестан да је
његова каријера завршена. Да ли је то дошло услед сукоба са Стремовом, или због несреће са
женом, или је Алексије Александрович просто дошао до границе која му је била
предодређена, тек, за свакога беше јасно да је те године његова службена каријера имала да
буде завршена. Он је још заузимао важан положај, био члан многих комисија и комитета; али

је био човек који се већ сав испољио, и од кога се више ништа не очекује. Ма шта говорио, ма
шта предлагао, слушали су га као да је оно што предлаже већ одавно познато, и баш то да
није потребпо. Али Алексије Александрович није то осећао, и премда удаљен од
непосредног учешћа у државним пословима, сад је још јасније видео недостатке и погрешке
у раду других, и сматрао за дужност да указује на средства за њихово поправљање. Убрзо

после растанка са женом он поче писати свој први нацрт о новом суду, поред безбројних и
никоме испотребних нацрта за све гране државне управе, које му је било суђено да напише.
Алексије Александрович не само да није примећивао свој безнадежни положај у
чиновничком свету, и не само да се није једио због тога, већ је више него икад дотле био

задовољан својим радом.
»Ожењени брину за светско: како ће угодити жени; нежењени брину за господње: како ће

угодити Господу«, говори апостол Павле; Алексије Александрович, који се сад у свима
пословима руководио Светим писмом, често се сећао овога текста. Чинило му се, откад је
остао без жене, да и самим тим пројектима боље служи Господу него пре.
Очигледно нестрпљење члана државног савета који је желео да оде од њега, није нимало

бунило Алексија Александровича; он преста са излагањем тек онда кад саветник умаче од
њега користивши се пролазом једног члана царске породице.

Кад остаде сам, Алексије Александрович, обори главу и прибираше мисли, а затим се
расејано обазре и упути вратима где се надао да ће срести грофицу Лидију Ивановну.
»Како су сви снажни и здрави физички«, помисли Алексије Александрович гледајући у

снажног коморника, са рашчешљаним мирисавим залисцима, и у црвени врат, у мундир
утегнутога кнеза, поред којих је морао проћи. »Право је речено да је све на свету зло«,
помисли он још једном погледавши попреко у коморникове листове.

Једва помичући ноге, Алексије Александрович, са обичним изгледом умора и
достојанства поздрави господу која су разговарала о њему, и гледајући у врата тражаше очима
грофицу Лидију Ивановну.

- А! Алексије Александровичу! - рече старчић, пакосно сијајући очима, оног тренутка кад
се Карењин поравна с њим и с хладним покретом погну главу. - Ја вам још нисам честитао -
рече старчић показујући на његову новодобивену ленту.

- Захваљујем - одговори Алексије Александрович. - Како је данас диван дан - додаде он, и
по свом обичају особито удари гласом на реч »диван«.

Да су га ту исмевали, то је добро знао, али он од њих није ни очекивао ништа друго осим
непријатељства; већ је био навикао на то.

Угледавши жута, из корсета издигнута рамена грофице Лидије Ивановне, и њене лепе