Page 461 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

који станује у вашем срцу - рече грофица Лидија Ивановна одушевљено подижући очи – и
зато се не можете стидети свога поступка.

Алексије Александрович се натмури и укрстивши руке поче пуцати прстима.
- Треба знати све појединости - рече он танким гласом. - Човечја моћ има своје границе,

и ја сам дошао до својих. Цео дан сам данас морао да правим распоред, распоред у кући, што
проистиче (он удари гласом на реч проистиче) из мојег новог, усамљеног положаја. Послуга,
гувернанта, рачуни... Та мала ватра ме је спалила, нисам био у стању да издржим. За
ручком... јуче, умало нисам отишао од стола. Нисам могао да поднесем погледе мога сина.
Он ме није питао шта све ово значи, али је хтео да пита, и ја нисам могао да издржим те
погледе. Син мој се бојао да гледа у мене; али, није само то... - Алексије Александрович

хтеде да помене рачун који су му поднели, но глас му задрхта и он застаде. Тога рачуна на
плавој хартији, за шешир и траке, није могао да се сети без сажаљења према самом себи.
- Ја разумем, пријатељу, - рече грофица Лидија Ивановна. - Ја све разумем. Помоћ и утеху

у мени нећете наћи, али ја сам ипак дошла зато да вам помогнем, ако могу. Кад бих могла да
скинем с вас све те ситне бриге које вас понижавају… Ја разумем да је ту потребна женска
реч, женска наредба. Поверавате ли све то мени?

Алексије Александрович ћутке и захвално стеже њену руку.
- Ми ћемо се заједно старати о Серјожи. Ја нисам јака у практичним пословима. Али ћу
се латити тога, бићу ваша економка. Не захваљујте ми. Ја то не чиним сама...

- Не могу да вам не захваљујем.

- Али, пријатељу мој, не подајте се осећању о којем сте говорили - да се стидите онога
што је најузвишеније за једнога хришћанина: ко се унизи, тај ће се узвисити. И мени немате
за шта да захваљујете. Треба захвалити Њему и Њега молити за помоћ. Само ћемо у Њему
наћи мир, утеху, спасење и љубав - рече она, и подигнувши очи горе поче, како се, по њеном
ћутању, учини Алексију Александровичу, поче се молити богу.

Алексије Александрович је слушаше сада; они њени изрази који му пре беху непријатни,
или му се чињаху излишни, сад изгледаху природни и угешни. Алексије Александрович није

волео тај нови одушевљени правац. Он је био човек који верује, али религијом се
интересовао поглавито у политичком смислу; и ово ново учење, које је допуштало нова
тумачења, баш зато што је отварало врата препирци и анализи, беше му у принципу
непријатно. Раније се према том новом учењу држао хладно и чак непријатељски, и никад се
није препирао с грофицом Лидијом Ивановном, која се заносила њиме, већ је брижљиво,
ћутањем, обилазио њена изазивања. Сад први пут, са задовољством је слушао њене речи и
није их у души порицао.

- Веома, веома сам вам захвалан и за дела и за ваше речи - рече, кад она сврши молитву.

Грофица Лидија Ивановна још једанпут стеже обе руке свога пријатеља.

- Сад приступам послу - рече она с осмејком, поћута и брисаше с лица остатке суза. -
Идем Серјожи. Само ћу се у крајњем случају обраћати вама. - И она устаде и изиђе.

Грофица Лидија Ивановна оде у одељење Серјожино, и тамо, поливајући сузама образе
уплашеног дечка, рече му да је његов отац светац, а мати да му је умрла.
Грофица Лидија Ивановна испуни своје обећање. Узе на себе заиста све бриге око

уређења и вођења послова у кући Алексија Александровича. Али, није се пребацила кад је