Page 463 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXIII

Грофица Лидија Ивановна, као врло млада и одушевљена девојка, удала се за богатог,
добродушног и врло развратног весељака. Месец дана доцније муж ју је оставио; на њена
одушевљена уверавања о нежности, одговарао је само подсмехом, и чак непријатељством;
људи, који су познавали и добро срце грофово, а не утврђујући никакве недостатке у
одушевљеној Лидији, никако нису могли то себи да објасне. Отада, њих двоје, мада нису

били у разводу, живели су засебно; и када год би се муж срео са женом, истицао је према њој
стално заједљив подсмех, чији се узрок није дао схватити.
Грофица Лидија Ивановна одавно је престала да воли свог мужа, али никада није
престајала бити у понеког заљубљена. Бивала је заљубљена у неколико њих одједанпут, и у

мушкарце и у жене; бивала је заљубљена готово у све људе који су се чим било особито
истицали. Била је заљубљена у све нове принцезе и принчеве који су ступали у сродство са
царском породицом; била је заљубљена у једног митрополита, једног викарног епископа, и
[153]
једног свештеника. Била је заљубљена у једног новинара, у три Словена, у Комисарова ,
у једног министра, једног доктора, једног енглеског мисионара и у Карењина.

Све ове љубави, час слабије час јаче, нису јој сметале да одржава врло распрострањене и
сложене дворске и светске везе. Али од онога часа кад је, после несреће која задеси
Карењина, њега узела под своју особиту заштиту; од оног часа кад се почела бринути о
благостању Карењинове куће, она осети да све остале љубави нису праве, и да је истински
заљубљена само у Карењина. Осећање које је сад гајила према њему чинило јој се јаче од

свих пређашњих осећања. Анализирајући своје осећање и поредећи га са пређашњима, она је
јасно видела да у Комисарова не би била заљубљена да није спасао живот цару; не би била
[154]
заљубљена у Ристић-Куџицког да није било словенског питања; али Карењина да је
волела због њега самог, волела његову узвишену несхватљиву душу, његов танак и њој
симпатични глас са отегнутим интонацијама, његов заморен поглед, његов карактер, и меке
беле руке са набреклим жилама. Не само да се радовала сусрету с њим, него је на његовом
лицу тражила знаке утиска који је производила на њ. Желела је да му се допада не само
речима, него и целом својом појавом. Сада, због њега, занимала се тоалетом више него икада
дотле. Сањарила је: шта би било кад она не би била удата, и кад би он био слободан. И

црвенела је од узбуђења кад би он улазио у собу, и није могла уздржати осмејак усхићења кад
би јој он говорио нешто пријатно.
Већ неколико дана грофица Лидија Ивановна је у великом узбуђењу. Дознала је да је Ана

с Вронским у Петрограду. Требало је спасти Алексија Александровича од састанка са њом,
требало га је спасти чак и од тога да дозна да се та ужасна жена налази у истом граду с њим,
и да се он сваког тренутка може срести с њом.