Page 460 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXII

Алексије Александрович је заборавио грофицу Лидију Ивановну, али она није њега
заборавила. У најтежем тренутку усамљеног његовог очајања она дође, и без пријаве уђе у
његов кабинет. Затече га у положају у којем је седео, са главом наслоњеном на обе руке.

- J’ai forcé la consigne [152] - рече она улазећи брзим корацима и тешко дишући од

узбуђења и брзог хода. - Све сам чула! Алексије Александровичу! Пријатељу мој! - настави
она стежући обема рукама његову руку и гледајући му у очи својим лепим замишљеним
очима.

Алексије Александрович устаде иамрштено, ослободи своју руку и примаче јој столицу.
- Је ли по вољи да седите, грофице? Не примам зато што сам болестан, грофице - рече он
и усне му задрхташе.

- Пријатељу! - понови грофица Лидија Ивановна не спуштајући с њега очију, и одједном
се унутрашњи крајеви њених обрва подигоше и образоваше троугао на челу, а њено ружно

жуто лице постаде још ружније; али Алексије Александровач осети да га она жали и да је
готова да заплаче. И обузе га нежност, дохвати њену пуначку меку руку и поче је љубити.
- Пријатељу! - рече она од узбуђења испрекиданим гласом. - Не треба се предавати тузи.
Ваша је несрећа велика, али ви морате наћи утехе.

- Ја сам разбијен, убијен, ја више нисам човек! - рече Алексије Александрович пуштајућв
њену руку али гледајући и даље у њене очи, пуне суза. - Мој положај је страшан зато што не

налазим нигде ослонца, чак ни у самом себи.
- Ви ћете наћи ослонца; тражите га, али не у мени, мада вас молим да верујете у моје
пријатељство - рече она са уздахом. - Наш је ослонац љубав, она љубав коју нам је Он

завештао. Његово је бреме лако - рече она с оним одушевљеним погледом који је Алексије
Александрович тако добро познавао. - Он ће вас подржати и помоћи ће вам.

Иако се у овим речима крила нежност према својим властитим високим осећањима, и
оно ново, одушевљено, одскора у Петрограду распрострањено мистичко расположење које се
Алексију Александровичу чинило излишним - ипак му је било пријатно да то сада слуша.
- Ја сам слаб. Уништен. Ништа нисам предвидео, и сад ништа не разумем.

- Пријатељу! - понови Лидија Ивановна.

- Не, не жалим ја за оним чега сада нема, не! - настави Алексије Александрович. - Али не
могу да се не стидим пред људима због овог положаја у којем се налазим. То је рђаво, али не
могу, не могу друкчије.

- Онај високи акт праштања којим се сви одушевљавају, нисте га извршили ви, него Он,