Page 458 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

изиђе да руча.

Осећао је да неће моћи издржати општи притисак презира и јарости, што је јасно видео
на лицу и овог помоћника, и Корнеја, и сваког без изузетка кога је сретао за ова два дана.
Осећао је да не може отклонити од себе мржњу људи, зато што та мржња није долазила отуда
што би он био рђав тада би се могао постарати да буде бољи, него отуда што је срамно и
одвратно несрећан.

Знао је да ће људи, баш зато што је срце његово искидано, бити према њему
немилосрдни. Осећао је да ће га људи уништити, као што пси даве измученога пса који скичи
од болова. Знао је да је једини спас од људи - сакрити од њих своје ране; и он је то два дана
несвесно и покушавао да ради, али сад се ево осетио немоћан да настави ту неравну борбу.

Његово очајање појачавало се још и свешћу да је потпуно усамљен у своме јаду. Не само у
Петрограду, него нигде није било човека коме би могао исказати све што осећа, који би га
пожалио, не као вишег чиновника, не као члана друштва, већ као човека-паћеника; нигде није

имао таквог човека.
Алексије Александрович је одрастао као сироче. Било их је два брата. Оца нису ни

запамтили, а мати им је умрла кад је Алексију Александровичу било десет година. Имање им
беше малено. Стриц Карењин, знатан чиновник и некада љубимац покојног цара, побринуо
се о њиховом васпитању.
Свршивши гимназију и универзитет са медаљама, Алексије Александрович, уз стричеву

припомоћ, ступи одмах на пут угледне службене каријере, и од тога се доба одаде искључиво
службеном частољубљу. Ни у гимназији, ни на универзитету, ни после тога у служби,
Алексије Александрович ни с ким није ступао у пријатељске односе. Брат му је био по души
најближи човек, али он је служио у министарству спољних послова; живео увек у
иностранству, где је и умро убрзо после женидбе Алексија Александровича.

За време његовог гувернерства, Анина тетка, богата губернијска госпођа, упозна не
младог по годинама човека, али младог гувернера, са својом братаницом, и постави га у
такав положај да је морао или да девојку испроси, или да иде из града. Алексије
Александрович се дуго колебао. Било је тачно толико разлога за корак женидбе колико и

против њега, а није било неког одлучног повода који би га принудио да изневери своје
правило: уздржати се док има сумњи; али тетка Анина даде му на знање, преко познаника, да
је он већ компромитовао девојку, и да га част обавезује да је запроси. Он је испроси; и затим
поклони и вереници и жени оно осећање за које је био способан.

Оданост коју он осећаше према Ани искључила је из његове душе и последње потребе
срдачних односа према људима. Отада, од свију његових познаника више му ниједан не беше
близак. Остало је много од онога што се зове веза, али не пријатељских односа. Алексије
Александрович имао је много познаника које је могао позвати на ручак, замолити за учешће
у послу који га је занимао, замолити за протекцију каквом молиоцу; познаника с којима је

могао искрено и отворено претресати рад других лица и највише управе; али односи према
тим познаницима били су сведени у једну обичајем и навиком чврсто одређену област, из
које се није могло изићи. Имао је једнога друга са универзитета с којим се доцније зближио,
и с којим би могао говорити о личном свом јаду, али тај је друг био надзорник у удаљеном
школском округу. Од лица која су била у Петрограду, најближи и најмогућнији за њега били
су шеф кабинета и доктор.