Page 375 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XVIII

После разговора с Алексијем Александровичем, Вронски сиђе пред кућу Карењиних и
стаде; с трудом се сећао где је, и куда треба да иде или да се одвезе. Осећао се постиђен,
унижен, крив, и лишен могућности да спере своје унижење. Осећао се избачен из колосека
по којем је тако охоло и лако ишао досада. Све навике, сва правила његова живота која се
чињаху тако чврста, одједном се показаше лажнима и неприменљивима. Преварени муж,

досада врста жалоснога створења, врста случајне и донекле комичне сметње његовој срећи,
сад је одједанпут од ње саме био позван, и уздигнут на висину која улива поштовање и
смерност; и тај муж појавио се на тој висини не као простак, лажан и смешан, већ као добар,
једноставан и величанствен. То Вронски није могао не осетити. Улоге су се одједном
измениле. Вронски је осећао његову висину и своје унижење, његову праведност и своју
неправду. Осетио је да је муж у своме јаду био великодушан, а он низак и сићушан у својој
превари. Али свест о својој нискости пред човеком кога је он неправедно презирао, била је

тек мали део његова јада. Он се осећао неисказано несрећан зато што је страст његова према
Ани, која се, како му се чинило, у последње време расхлађивала, сада, кад је знао да ју је на
свагда изгубио, постала јача него икада дотле. Он је Ану за време њене болести прозрео,
познао је њену душу, и учинило му се да је досада и није волео. А сада, кад ју је познао и
заволео као што треба волети, он је пред њом био уништен, и изгубио ју је на свагда
оставивши у њој само срамну успомену о себи. Најужаснији је био онај смешан и страшан

положај кад му је Алексије Александрович одвајао руке од постиђеног лица... Стајао је пред
тремом дома Карењиних као изгубљен, и није знао шта да ради.
- Заповедате ли да узмем кола? - упита вратар.

- Да, кола.

Кад се после три непроспаване ноћи вратио кући, Вронски несвучен леже ничице на
диван, склопи руке и подметну их под главу. Глава му је била тешка. Представе, успомене и
најчудноватије мисли мењале су се са необичном брзином и јасношћу једна за другом: сад је
то био лек који је он давао болесници и преливао кашику; сад беле бабичине руке; сад
необичан положај Алексија Александровича на поду крај постеље.

»Заспати! Заборавити!« - рече у себи са мирном увереношћу здравог човека да ће одмах
заспати ако је уморан и хоће да спава. И збиља, у том тренутку поче се у његовој глави

мутити, и он поче падати у бездан заборава. Таласи мора несвесног живота већ се састављаху
над његовом главом, кад, одједном, као да најјача електрична струја пројури кроз њега. Он
уздрхта тако да целим телом одскочи на опругама дивана, и одупревши се рукама уплашено
скочи на колена. Очи му беху широм отворене као да није ни спавао. Тежина главе и
млитавост удова, које је малочас осећао, одједном ишчезоше.