Page 380 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Дадиља је била стара послуга у кући. И у тим њеним простим речима Алексију
Александровичу се причини наговештај на његов положај.

Дете се дерало још више, зацењивало се и кркљало. Дадиља одмахну руком и приђе
детету, узе га из руку дојкиње и поче га љушкати ходајући по соби.

- Треба замолити доктора да прегледа дојкињу - рече Алексије Александрович.
Здрава по изгледу и накинђурена дојкиња уплаши се да је не отпусте, проговори нешто за

себе, и сакривајући велике дојке презриво се осмехну на сумњу у њену млечност. У том
осмејку Алексије Александрович такође нађе подсмех своме положају.
- Несрећно дете! - рече дадиља, шиштећи детету и ходајући и даље.

Алексије Александрович седе на столицу, и са патничким, сетним лицем гледаше у
дадиљу која је ходала тамо-амо.

Кад најзад умирено дете спустише у дубоки креветац, и кад се дадиља, наместивши
јастучић, одмаче од њега, Алексије Александрович устаде и полако газећи на прстима приђе
детету. Поћута један минут, и са све истим сетним лицем гледаше у дете; али се на његову
лицу одједном појави осмејак, и он, опет лагано, изиђе из собе.

У трпезарији зазвони и нареди служитељу који одмах уђе да се опет пошаље по доктора.
Било му је криво на жену што не брине о овом дивном детету, и у том љутитом расположењу

не хтеде да иде к њој; а није желео ни да се сретне с кнегињом Бетси; али како би жени
могло бити чудно зашто он по обичају не свраћа к њој, присили себе и пође у собу за
спавање. Прилазећи вратима по мекоме ћилиму он нехотице чу разговор који није желео да
чује.

- Кад не би било то да он путује, ја бих разумела ваш отказ, а и његов исто тако. Али ваш
муж мора стајати изнад тога - говорила је Бетси.

- Не због мужа, него због себе, нећу. Не говорите ми о том! - одговори узбуђени глас Анин.
- Да, али ви не можете не желети да се опростите са човеком који је пуцао на себе због
вас...

- Због тога баш и нећу.

Алексије Александрович застаде уплашена лица и с изразом кривца на лицу, и хтеде
неприметно да се врати натраг. Али промисливши, и нашавши да би то било недостојно, он
се опет окрете, и накашљавши се пође у собу за спавање. Гласови умукоше и он уђе.

Ана је седела на постељи у сивој домаћој хаљини, са кратко ошишаном црном косом која
је као густа четка избијала на округлој глави. Кад угледа мужа, она, као и увек, изгуби
живахност - обори главу и немирно се обазре на Бетси. Бетси, одевена по крајњој последњој
моди, у шеширу који је лебдео негде изнад главе као шешир на лампи, и у плавичасто - сивој

хаљини, са косим оштрим пругама на струку с једне, и на сукњи с друге стране, седела је
поред Ане, држала право свој пљоснати високи струк, и нагнувши главу с подругљивим
осмејком дочека Алексија Александровича.
- А! - рече она, тобож изненађена. - Врло ми је мило што сте код куће. Ви се нигде не

појављујете, нисам вас видела још од пре болести Анине. Чула сам све - о вашем старању. А,
ви сте необичан муж! - рече она са значајним и умиљатим изгледом, као да га награђује
орденом великодушности за његово понашање према жени.