Page 378 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XIX

Грешка Алексија Александровича, која беше у томе што он, спремајући се за састанак са
женом, није промислио и о случајности: да њено кајање буде искрено, да јој он опрости, али
она да не умре - ова грешка је након два месеца после његова повратка из Москве, стала
преда њ у свој својој снази. Грешка коју је учинио произишла је не само отуда, што он није
промислио о нарочитој случајности, него и отуда што он, до дана састанка са женом која је

умирала, није познавао своје срце. Први пут у животу, крај постеље болесне жене, предао се
он оном осећању нежног саучешћа које су у њему изазивале патње других људи, и којега се он
раније стидео као штетне слабости; жалост према њој, кајање што је желео њену смрт, а што
је главно, радост од праштања учинише да он одједном осети не само стишавање својих
мука, него и душевни мир који раније никад није осећао. Одједном осети да оно што је било
извор његове патње, постаје извор његове духовне радости; оно што се чинило неразрешиво
док је осуђивао, прекоревао и мрзео, постаде просто и јасно сад кад је праштао и волео.

Опростио је жени сажаливши се на њене патње и кајање. Опростио је Вронском и жалио
га, особито кад је чуо за његов очајнички корак. Жалио је и сина, више неголи пре. И корео је

сад себе што се врло мало занимао њим. А према новорођеној малој девојчици имао је
некакво особито осећање, не само жаљења, него и нежности. У први мах се из обичног
осећања саучешћа интересовао слабачком девојчицом, која није била његова кћи, и која беше
одстрањена за време материне болести, те би насигурно и умрла да се он није о њој
побринуо - и није приметио како ју је заволео. По неколико пута дневно улазио је у дечју
собу и остајао тамо дуго, тако да се дадиља и дојкиња, које су га се у почетку бојале,
навикоше на њега. По пола сата би ћутећи гледао у заспало, шафранасто - црвено, маљаво и

намрштено лице детета, и посматрао покрете намрштеног чела и пуначких меких ручица са
савијеним прстићима, које су задњим делом дланова трљале очице и горњи део носа. У
таквим тренуцима Алексије Александрович осећао се потпуно миран и сагласан са самим
собом, и није видео у своме положају ништа необично, ништа такво што би било потребно
изменити.

Али уколико је више времена пролазило, утолико је јасније увиђао да, ма како природан
сад био за њега тај положај, неће му бити допуштено да остане у њему. Осећао је, осим благе
духовне снаге која је руководила његову душу, да има и друга, груба, исто тако ако не још и
више власна снага која управља његовим животом, и да му та неће дати оно смирено
спокојство које је желео. Осећао је како га сви гледају с упитним чуђењем, не разумеју га, и

нешто очекују од њега. Особито је осећао бесмисленост и неприродност својих односа према
жени.

Кад прође она мекота коју у Ани изазва близина смрти, Алексије Александрович поче
запажати да га се Ана боји, да јој је он тежак, и да не може да му гледа у очи. Као да је хтела