Page 373 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

ћу умрети, питај њега. И сад осећам, ето, страшне тегове на рукама, на ногама, на прстима.
Гле, прсти како су огромни! Али то ће се скоро свршити... Једно је само нужно: опрости ми,
опрости ми сасвим! Ја сам ужасна, али ми је дадиља причала да је нека света мученица -
како јој беше име? - била још гора. Отићи ћу у Рим, тамо је пустиња, и тада никоме нећу

сметати, само ћу узети Серјожу и девојчицу... Не, ти не можеш опростити? Ја знам, то се не
може опростити! не, не, иди, одвећ си добар! - Она је једном врелом руком држала његову
руку, а другом га је гурала.
Душевно растројство Алексија Александровича појачавало се све више, и сад је дошло до

таквог степена да се он престао борити с њим; одједном осети да оно што је сматрао за
душевно растројсгво, да је то, напротив, блажено стање душе које му пружа нову срећу за коју
он никад раније није знао. Није он сад мислио о хришћанском закону којем је целога свога
живота хтео да следује, и који му наређује да прашта и да воли своје непријатеље већ је само
радосно осећање праштања и љубави према непријатељима испунило његову душу. Он је

клечао; метнуо је главу на прегиб њене руке која га је пекла кроз кошуљу, и плакао је као
дете. Она обгрли његову већ помало ћелаву главу, помаче се к њему, и са изазивачким
поносом подиже очи горе.
- Ево га, знала сам. Сад збогом сви, збогом!... Опет су дошли, што не иду?... Скините с

мене ове бунде!
Доктор јој одмаче руке, намести је пажљиво на узглавље и покри је до рамена. Она

послушно леже на леђа и гледаше преда се сјајним погледом.
- Упамти једно, потребан ми је био само опроштај, и ништа више не тражим... Зашто он
не дође? - проговори она гледајући према вратима, где је био Вронски. - Приђи, приђи!
Пружи му руку.

Вронски приђе до ивице постеље, а кад угледа Ану опет покри лице рукама.

- Откри лице, гледај у њега! Он је светац - рече она. - Откри, откри лице! - љутито рече
она. - Алексије Александровичу, откри му лице. Хоћу да га видим.

Алексије Александрович узе руке Вронскога и скину му их од лица које је носило на себи
ужасан израз патње и стида.

- Пружи му руку. Опрости му.
Алексије Александрович пружи Вронском руку, и не задржаваше сузе које су му текле из

очију.
- Хвала богу, хвала богу! - проговори она - сад је све готово. Само да мало опружим ноге.

Ето тако, врло добро. Како је ово цвеће направљено без укуса, не личи нимало на љубичицу -
говорила је показујући на тапете. - Боже мој! Боже мој! Кад ће се ово свршити? Дајте ми
морфијума. Докторе, дајте морфијум! О, боже мој, боже мој!
И поче да се претура по постељи.

Доктор и доктори говорили су да је то порођајна грозница, при којој се деведесет и девет
од сто случајева свршавају смрћу. Целога је дана болесница била у ватри, бунцала у заносу. У

поноћ, Ана је лежала без свести и пулса.
Очекивали су смрт сваког тренутка.

Вронски оде кући, али изјутра дође да се извести, и Алексије Александрович, дочекавши