Page 371 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 371

превару, не одем? Не само да би то било сурово, и да би ме сви осудили, него би то било
  глупо с моје стране.«

      - Петре, не требају кола. Ја идем у Петроград - рече лакеју.
      Алексије Александрович решио је да иде у Петроград и да се види са женом. Ако је њена

  болест превара, он ће оћутати и отпутовати. Ако је заиста на самрти, и жели да га пред смрћу
  види, опростиће јој ако је затекне живу, а одаће јој последњу пошту ако дође сувише доцкан.

      Целога пута није више мислио о томе шта треба да ради.
      Са осећањем умора и нечистоће, који су последица ноћи у вагону, кроз рану петроградску
  маглу возио се Алексије Александрович по пустом Невском проспекту и гледао преда се не
  мислећи о ономе што га је очекивало. Није могао да мисли о томе зато што, замишљајући

  оно  што  ће  бити,  није  могао  да  одагна  претпоставку:  њена  смрт,  ако  дође,  одједном  ће
  разрешити  сву  тешкоћу  његовог  положаја.  Хлебари,  затворени  дућани,  ноћни  кочијаши,
  покућари, чистачи улица промицаху пред његовим очима, и он је све то посматрао трудећи се
  да  у  себи  угуши  мисао  на  оно  што  га  очекује,  на  оно  што  не  сме  желети,  па  ипак  жели.
  Стигне  до  улаза.  Један  обичан  фијакер,  и  каруце  са  заспалим  кочијашем,  стајали  су  ту.

  Ушавши у трем, Алексије Александрович као да у далеком кутићу свога мозга нађе одлуку
  коју усвоји. Тамо је стојало: »Ако је превара, мирно презрети и отпутовати; ако је истина,
  очувати пристојност.«
      Вратар отвори врата пре него је Алексије Александрович зазвонио. Вратар Петров, иначе

  Капитонич, имао је необичан изглед: у старом реденготу, без вратне мараме, у папучама.
      - Како је госпођа?

      - Јуче се срећно породила.

      Алексије Александрович застаде и пребледе. Сад је јасно разумео с каквом је силином
  желео њену смрт.

      - А како се осећа?
      Корнеј, у јутарњој кецељи, стрча низ степенице.

      - Врло рђаво - одговори он. - Јуче је био конзилијум, а и сад је лекар овде.

      - Узми ствари - рече Алексије Александрович и осетивши неко олакшање од извештаја да
  ипак има наде на смрт, уђе у предсобље.

      На вешалици беше официрски шињел. Алексије Александрович спази то и упита:
      - Ко је овде?

      - Доктор, бабица, и гроф Вронски.

      Алексије  Александрович  пође  у  унутарње  одаје.  У  салону  не  беше  никога;  из  њеног
  кабинета, на звуке његових корака, изиђе бабица у капи с љубичастим тракама.

      Она  приђе  Алексију  Александровичу,  и  узевши  га  за  руку  са  присношћу  због  близине
  смрти, поведе га у собу за спавање.

      - Хвала богу кад сте дошли! Само о вама, па о вама - рече она.
      - Дајте брже леда! - чу се из собе за спавање заповеднички глас докторов.

      Алексије Александрович уђе у њен кабинет. Крај њеног стола, на ниској столици, седео је
  Вронски, покрио лице рукама и плакао. На глас докторов он скочи, склони руке с лица и
   366   367   368   369   370   371   372   373   374   375   376