Page 370 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XVII

Пребирајући и нехотице у својој памети утиске од разговора који су вођени за време, и
после ручка, Алексије Александрович враћао се у своју усамљену собу. Речи Дарје
Александровне о праштању изазвале су у њему само љутњу. Примењивање или
непримењивање хришћанског правила на његов случај, било је тешко питање о којем се није
могло говорити олако, и то питање је Алексије Александрович одавно решио у негативном

смислу. Од свега реченог најдубље му се урезаше у памет речи глупога, доброга Туровцина:
поступио као човек, позвао га на двобој и убио га. Сви су очевидно имали симпатије за тај
поступак, мада из учтивости нису то казивали.
»Уосталом, та је ствар свршена, нема се шта више мислити о томе«, рече у себи Алексије

Александрович. И мислећи само о предстојећем одласку и ревизији, он уђе у своју собу и
упита вратара, који га је пратио, где је његов лакеј; вратар му рече да је лакеј малочас изишао.

Алексије Александрович нареди да му се донесе чај, седе за сто, и узевши Фрума [133] поче
размишљати о маршрути свога путовања.
- Два телеграма - рече лакеј улазећи у собу. - Опростите, екселенцијо, тек што сам био

изишао.
Алексије Александрович узе телеграме и отвори их. У првом телеграму био је извештај о

постављењу Стремова баш на оно место које је желео за себе Карењин. Алексије
Александрович баци телеграм и поцрвеневши устаде и поче ходати по соби: »Quos vult

perdere dementat«, [134] рече он, разумевајући под quos она лица која су потпомагала то
постављење. Њему није било толико криво што није добио то место, што су га очигледно
обишли; али му је било чудновато и неразумљиво како нису видели да је брбљивко и фразер
Стремов мање но ико други способан за то. Како не виде да тим постављењем упропашћују

себе и свој prestige! [135]

»Опет ваљда нешто слично«, рече у себи жучно отварајући други телеграм. Телеграм је
био од жене. Најпре му паде у очи њен потпис плавом оловком, »Ана.« »Умирем, молим,
преклињем, дођите. Умрећу лакше с опроштајем«, прочита он. Презриво се осмехну и баци
телеграм. Да је то била превара и лукавство, о томе, како му се чинило првога тренутка, није
могло бити никакве сумње.

»Нема преваре пред којом би се она зауставила. Она се мора породити. Можда је то
порођајна болест. Али каква је ту сврха? Узаконити дете, мене осрамотити и омести развод -
мислио је он. - Но као да је речено и »умирем«... - Он поново прочита телеграм, и одједном
га порази непосредни смисао онога што је речено. - Ако је то истина? - рече себи. - Ако је

истина да се она у тренутку патње близине смрти искрено покајала, а ја, сматрајући то за