Page 372 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

угледа Алексија Александровича.

Кад угледа мужа, тако се збуни да опет седе, увуче главу у рамена као да жели некуд да
ишчезне; па се присили, устаде и рече:
- Она умире. Доктори кажу да нема наде. Ја сам сав у вашој власти, али допустите ми да

останем овде... уосталом, ваша воља, ја...
Алексије Александрович, кад спази Вронскове сузе, осети плиму оног душевног

растројства које су код њега изазивале патње других људи, и окренувши лице журно пође к
вратима не саслушавши његове речи. Из собе за спавање чуо се Анин глас који је нешто
говорио. Њен глас је био весео, живахан, са изванредно одређеним интонацијама.
Алексије Александрович уђе у собу за спавање и приђе постељи, Она је лежала окренута

лицем к њему. Образи јој беху румени, очи су сијале, мале беле руке помаљале су се из
рукава и играле се, крајем покривача превијајући га. Чинило се да је не само здрава и свежа,
већ да је и најбоље расположена. Говорила је брзо, звучно, и са необично правилним и
осећајним интонацијама.

- Зато што Алексије, ја говорим о Алексију Александровичу (таква чудна, страшна
судбина да су обојица Алексији, зар није тако?), Алексије ми не би то одрекао. Ја бих
заборавила, он би опростио... Али зашто не долази? Он је добар, он и сам не зна како је
добар. Ах, боже мој, како је тужно! Дајте ми брже воде! Ах, то ће њој, мојој девојчици,
шкодити! Па добро, онда јој дајте дојкињу. О, ја пристајем, то је чак и боље. Он ће доћи, биће

му тешко да је гледа. Однесите је.
- Ана Аркадијевна, он је дошао. Ево га! - говорила је бабица, старајући се да скрене њену

пажњу на Алексија Александровича.
- Ах, какве глупости! - настави Ана не видећи мужа. - Та дајте ми је, дајте ми моју
девојчицу! Он још није дошао. Ви зато кажете да ми неће опростити, што га не познајете.
Нико није њега познао. Само ја, и зато ми је сад тешко. Треба видети његове очи, у Серјоже

су исто такве, и зато не могу да их видим. Јесу ли дали Серјожи да руча? Знам ја, сви ће
заборавити. Он не би заборавио. Треба Серјожу преместити у собу на углу, и замолити
Mariette да спава с њим.

Она се одједном згрчи, утиша, и са страхом, као да очекује ударац и као да хоће да се
заштити, подиже руке к лицу. Угледала је мужа.

- Не, не! - проговори она - ја се не бојим њега, ја се бојим смрти. Алексије, приђи ближе.
Ја журим, зато што немам времена, остало ми је још мало да живим, сад ће наступити ватра,
и онда већ ништа више нећу разумети. Сад разумем, све разумем и све видим.

Намрштено лице Алексија Александровича доби патнички израз; он је узе за руку и хтеде
нешто да каже, али никако није могао то да изговори; доња му је усница дрхтала; он се још
непрестано борио са својим узбуђењем и само покаткад би погледао у њу. И увек, кад год би
погледао, видео је њене очи које су гледале у њега са таквом милином и усхићеном нежношћу
какву никад није опазио у њима.

- Почекај, ти не знаш... Станите... станите... - она прекиде, као да прибира мисли. - Да -
поче. - Да, да, да. Ево шга сам хтела да кажем, Не чуди се. Ја сам све иста,.. Али у мени је и
друга, и ње се бојим; она је заволела онога, и ја сам хтела да тебе омрзнем, а нисам могла да

заборавим ону која је пре била. Ја нисам та. Сад сам права ја, ја сва. Ја сад умирем, знам да