Page 303 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 303
koji je kvario zlatnu, raskošnu viziju koju su preda mnom otvarale pomorandže iz korpe. U
tom sobičku ležala je u bedi i prnjama majka starog Jankila i tu umirala godinama.
Iz tog davnašnjeg sećanja trgnuli su me poslednji akordi orkestra i aplauz svuda oko
mene.
*
Nikad čovek da se izleči i oslobodi detinjstva. Kad mi je bilo devet godina, čitao sam priču
o dečaku koji je morao da završava zadatak dok su ga spolja dozivali i mamili sunce, ptice
i sad se više ne sećam kakve sve slasti i lepote zemaljske. Sećam se da je to za mene
bila bolna i svirepa priča. Bolno mi je bilo odreći se radosti koje dozivaju spolja, ali bolno i
ne završiti zadatak, a način na koji se to dvoje miri i dovodi u skladnu celinu ja nisam
99
mogao da sagledam i shvatim.
Sad mi je šezdeseta godina. Napolju je sunce, ono najdraže, jesenje, a preda mnom je
zadatak. I sve je isto. 100
*
Ja sam veoma lako ranjiv, ali besmrtan - kaže glavni junak.
*
Ljudi iz naroda, naročito oni koji rade sasvim teške poslove, težaci, mornari, nosači,
razgovaraju među sobom sa malo reči i još manje pokreta. Samo svaki čas stavljaju
između sebe i sabesednika svoju veliku crnu ruku, čas jednu čas drugu. Ta ruka sa malko
raširenim prstima, sa podlanicom okrenutom naviše, pojavljuje se između njih kao neki
glavni dokaz, u isto vreme blag i težak.
*
Zvuk u prirodi.
Ležim pored reke, na samoj ivici obale koja se strmo ruši. Vrbe ispod mene poplavljene;
voda im je do pasa. To je proletnja voda, mutna, žustra i pomamna. Na mestu gde se
odbija od obale i gusto posađenih vrba stvara se nova, jača matica i zuji kao zategnuta
žica.
Taj zvuk vode slušam dugo, ispunjen sam njim i ponavljam ga u sebi. I u isto vreme
mislim: taj zvuk koji mi je odmah postao drag i prisan, nestaje i nestaće brzo u moru tišine
koje se nalazi na protivnoj strani mora zvukova. Sutra već, kad reka splasne, neće na
ovom mestu biti ni vodene matice ni ovoga zvuka. Tada osetih kao da i sam putujem ka
tome moru tišine koje me očekuje na dnu strme ravni niz koju klizim lagano ali
nezadržljivo. Nagonski zaželeh da se uhvatim za nešto, da se oduprem celom snagom
ispruženog tela. Ali sa užasom uviđam da to ne klizim samo ja, nego i obala i reka i ceo
vidik sa bregovima, nebom i oblacima, da svi zajedno tonemo, polagano a stalno, da ceo
vidljivi i glasni svet tone, da se gasi, i da i ovaj zvuk vode, koji nestaje, treba zaboraviti,
kao sve voljeno i znano.
*
