Page 304 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 304
Svako doba godine ima svoje iluzije. Zima donosi iluzije usamljenosti i oskudice. Ali ovako
leti, kad čovek živi dobar deo dana nag, na suncu i vodi, javlja se i muči nas iluzija o
prisustvu bezbrojnih tela, bliskih a nedokučivih, jedna vrsta čulne želje koju ništa ne može
ugasiti.
*
Probudio sam se sa osećajem da je vrlo dockan i da sam nešto prespavao i propustio.
Posegnuo sam za malim časovnikom koji se nalazio na stočiću pored kreveta i gledao
sam u njega jedan trenutak kao u jedinu sliku sveta. Časovnik je pokazivao nešto preko
devet sati. Još u nesnalaženju i zabuni, pomislio sam da je možda mnogo kasnije i da
časovnik stoji. Prineo sam ga uhu, ali nisam mogao razabrati zvuka. Da bih se uverio,
zagledao sam se u malu skazaljku koja pokazuje sekunde, sačekao sam trenutak-dva, i
tada sam video da se skazaljka kreće i prema tome da časovnik radi. Ali tada mi se javi
odjednom ova misao: dok sam ja uspeo da utvrdim da časovnik ne stoji, prošla su tri-četiri
sekunda i to su dragoceni i nepovratni sekundi moga života koji će mi možda nekad
trebati kao spas.
*
Pretposlednja stranica sveske u koju ovo beležim.
Pretposlednju stranicu posvećujem sreći i radosti. To je osmejak, mirni sjaj, ne na mom
licu, nego na divnim licima koja prolaze pored mene.
Želim vam svima da prođete kroz taj osmejak kao kroz dugu koja se vidi samo kad čovek
nije u njoj. Ali, dodajte ga odmah drugom, jer brzo dogoreva. I ne žalite. Ja ne žalim.
*
Još u naše vreme, Bosanci primaju u sebe, naročito ako su katolici, mnoga shvatanja koja
svoje poreklo vuku neposredno iz srednjeg veka.
*
Tih i blag, ali nespokojan čovek.
*
Šta ti koristi saznanje da postoje beskrajna vazdušna prostranstva kad je tvoj dušnik
zapaljen i tako tesan da ne možeš da udahneš koliko ti treba i kad ti svi napori da to učiniš
zadaju bol, donose vrtoglavicu i užasan strah, a nikad ne daju dovoljno vazduha. Tako
živiš i umireš gušeći se.
*
Jutros rano, u samo svitanje, shvatio sam, čini mi se, Homerovo poređenje „kao vino
crveno more“, i potpuno se uverio u njegovu večitu tačnost. Sredinom Kvarnerskog zaliva
tekla je široka, treptava reka jarkocrvenog vina. Na krv nisam ni jednog jedinog trenutka
pomislio. A kad se, nešto docnije, i to poređenje u meni javilo, ceo veličanstveni prizor
izgubio je svoj smisao, i ja sam mu okrenuo leđa.
