Page 307 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

naslonjen na sto, slušam kako tiho razgovaraju dve garderoberke. Mlada priča starijoj
sadržinu poslednje sveske petparačkog romana „Crni gusar“. Kako je knez oterao kćerku
što je volela čoveka koji ne odgovara njenom poreklu i društvenom položaju i kako je, i
kako je...

Priča sve redom kao istinsku porodičnu dramu, sabrano i ozbiljno, a njena starija
drugarica je isto tako sluša.

Okrenut leđima, slušam i ja, iako se pravim da čitam program. A u isto vreme razmišljam
o uporednom postojanju mnogih i različitih svetova.

*

Na koncertu. Počela je simfonija. Nekoliko prvih taktova sam slušao i čuo kao ja koji sam,
svestan sebe i svega oko sebe, do broja svoga sedišta u koncertnoj dvorani, ali ubrzo su
tonovi muzike počeli da me odvode iz moje sadašnje stvarnosti. Sve se oko mene
pretvorilo u nepoznatu raskrsnicu na izlazu iz grada. Noć. Slaba svetlost nekog fenjera.
Kao varnice promiču pahulje snega, retke i sitne od žestine velike studeni. Hladno je, ali
se ne mičem s mesta. Ne okrećem glave, iako sve jasnije čujem kako iza mene neko
jeca, tiho, usporeno i - teatralno. I to jecanje utoliko je strašnije što je lišeno ubedljivosti i
onog dostojanstva koje ima svaka istinska i velika žalost. Mučno je, ali ja ne mogu da se
maknem s mesta i, sav pretrnuo od studeni, moram da ga slušam.

*

Zabeleženo za vreme predstave Magbeta, na pozorišnom programu. Čoveče, budi
pametan, i budi gluv, da ne čuješ šta sve govore po raskršćima veštice.

*

On je bio tako vešt i lukav da je i najjednostavniju ljudsku reč „da“ umeo, kad mu to
zatreba, da rastavi na dva sloga i stvori tako dve reči koje su u suprotnosti jedna s
drugom i koje se pobijaju međusobno. Ali to isto nije mogao da učini i sa rečju „ne“.
(Tolika i tako vešta nije bila njegova veština!)

Zbog toga je na sva pitanja uvek odgovarao sa „da“, a zatim je, ako bi se predomislio,
stavljao u pokret svoju veštinu i počinjao da tu reč cepa nadvoje, sve dok ne dobije iz nje
„ne“ koje mu treba.