Page 308 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 308

Nesanica






                                                              „Et tamen vitae haec tempus annumeratur.“


                                                                                                 C. Plinius Sec.

                                                                      (Pa ipak, to se vreme računa u život.)


       Peti dan kako duva košava. Strašan vetar, slep i bezuman, trese prozorima i oseća se u
       sobi kao nečiji stalan i hladan dah, a negde pod krovom šišti, cvili i s vremena na vreme
       fijuče i jeca kao veštačka oluja na palanačkim pozornicama, u petom činu, kad ubijaju
       glavnog junaka. Telefonske žice se povijaju, mrse i dodiruju, tako da zvonce u telefonu
       podrhtava i kucka i zagrcava se, lagano, ali čujno, kao dete u snu. Kad dignem slušalicu,
       ne javlja se, naravno, niko.

       Uvijam se u pokrivač, sa predosećanjem patnje bez imena i granica.


                                                            *


       Posle jedne teške nesanice. Sad mislim da znam kako se umire. Kao dostojan završetak
       svih mučenja, neizvesnosti i tegoba, poslednje snage u čoveku pretvore se u strah, u
       gnev, u duboku odvratnost i razbiju se i razveju u sudaru sa bezmernom silom. I to bez
       cilja i smisla, bez svedoka i bez traga, bez mogućnosti sećanja. Tako ono što je došlo u
       život kao nada, snaga i smisao, ili bar slutnja smisla, odlazi iz njega kao bestijalan slep
       strah i neopisiv užas, i ništa drugo do to dvoje.

                                                            *


       Ja znam da niko ne meri dužinu naših nesanica ni noćnih drhtanja, kad se savija i lomi i
       poslednje vlakno u čoveku, zbog svojih i tuđih nedaća, niskosti i rugoba. Znam da za to
       nema mere ni računa i da čovek još najmanje glupo radi kad se sakriva i kad pokopava
       svoje najosnovnije bojazni i guta svoje gorčine jednu za drugom. Pa ipak, kad se posle
       četrdeset osam sati patnje, neprestane i stalne patnje i u samom kratkom snu, izgubi
       svaka i najmanja sposobnost za bol i stradanje, naiđe odjednom veliko olakšanje od same
       činjenice da bol ne može više da pritiče, i tada zaspim sa mislima na livade ili neka
       nasmejana lica, a sa osećanjem da je ceo svet i sve do Boga moj dužnik, da mi je
       učinjena krivda, i da je u tome sva moja nesigurna i kratkotrajna veličina.


                                                            *


       Najposle jedna noć kad sam ne samo zaspao nego i spavao. Uspeo sam i ja da snom
       premostim ponor vremena i vežem dve obale života. Ali sam spavao kao što spava, pored
       druma, na pravdi boga napadnut i izranjen čovek. Probudilo me moje rođeno jecanje,
       jecanje ne zbog snivanog bola i smrti, nego zbog buđenja i života, koji znače stvarni bol i
       konačnu smrt.

       Kroz otvoren prozor dopirao je studen noćni vazduh. Čulo se sa visina kliktanje ždralova
       koji sele na jug, bežeći pred zimom.
   303   304   305   306   307   308   309   310   311   312   313