Page 308 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Nesanica

„Et tamen vitae haec tempus annumeratur.“

C. Plinius Sec.

(Pa ipak, to se vreme računa u život.)

Peti dan kako duva košava. Strašan vetar, slep i bezuman, trese prozorima i oseća se u
sobi kao nečiji stalan i hladan dah, a negde pod krovom šišti, cvili i s vremena na vreme
fijuče i jeca kao veštačka oluja na palanačkim pozornicama, u petom činu, kad ubijaju
glavnog junaka. Telefonske žice se povijaju, mrse i dodiruju, tako da zvonce u telefonu
podrhtava i kucka i zagrcava se, lagano, ali čujno, kao dete u snu. Kad dignem slušalicu,
ne javlja se, naravno, niko.

Uvijam se u pokrivač, sa predosećanjem patnje bez imena i granica.

*

Posle jedne teške nesanice. Sad mislim da znam kako se umire. Kao dostojan završetak
svih mučenja, neizvesnosti i tegoba, poslednje snage u čoveku pretvore se u strah, u
gnev, u duboku odvratnost i razbiju se i razveju u sudaru sa bezmernom silom. I to bez
cilja i smisla, bez svedoka i bez traga, bez mogućnosti sećanja. Tako ono što je došlo u
život kao nada, snaga i smisao, ili bar slutnja smisla, odlazi iz njega kao bestijalan slep
strah i neopisiv užas, i ništa drugo do to dvoje.

*

Ja znam da niko ne meri dužinu naših nesanica ni noćnih drhtanja, kad se savija i lomi i
poslednje vlakno u čoveku, zbog svojih i tuđih nedaća, niskosti i rugoba. Znam da za to
nema mere ni računa i da čovek još najmanje glupo radi kad se sakriva i kad pokopava
svoje najosnovnije bojazni i guta svoje gorčine jednu za drugom. Pa ipak, kad se posle
četrdeset osam sati patnje, neprestane i stalne patnje i u samom kratkom snu, izgubi
svaka i najmanja sposobnost za bol i stradanje, naiđe odjednom veliko olakšanje od same
činjenice da bol ne može više da pritiče, i tada zaspim sa mislima na livade ili neka
nasmejana lica, a sa osećanjem da je ceo svet i sve do Boga moj dužnik, da mi je
učinjena krivda, i da je u tome sva moja nesigurna i kratkotrajna veličina.

*

Najposle jedna noć kad sam ne samo zaspao nego i spavao. Uspeo sam i ja da snom
premostim ponor vremena i vežem dve obale života. Ali sam spavao kao što spava, pored
druma, na pravdi boga napadnut i izranjen čovek. Probudilo me moje rođeno jecanje,
jecanje ne zbog snivanog bola i smrti, nego zbog buđenja i života, koji znače stvarni bol i
konačnu smrt.

Kroz otvoren prozor dopirao je studen noćni vazduh. Čulo se sa visina kliktanje ždralova
koji sele na jug, bežeći pred zimom.