Page 302 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 302
Dan je bio tako lep, svež i sunčan, da bi se na njemu moglo, kao na vazdušnoj lađi,
97
otploviti daleko, negde gde je vreme isto ovako lepo, ali trajno.
*
Pored brzog voza trči drumom seoski pas. Mlad i pust, juri što ga noge nose. Tako
nekoliko sekunda, pa onda zaostaje nemoćno. Vidim ga samo još kao tačku koja se
kreće. I iščezava. Ali šta mari! Za njega je glavno da se kreće najvećom mogućnom
98
brzinom. Svak čini što može.
*
Kako da budu čisti, kad se kupaju u zagađenoj vodi, i ono što skinu sa sebe peru u
prljavštini? Oni u stvari ne mogu nikako da se odvoje od svoje nečistoće, samo joj
menjaju izgled, oblik ili položaj. Suše je i kvase, prenose s jednog mesta na drugo,
nazivaju raznim imenima. I bivaju sve manje čisti.
*
I ovde mladići i devojke (ne svi) vole malo da „očepe“ travnjake na skverovima i u
parkovima, i da tako skraćuju sebi put, štede napor, i produžuju vreme slobode i „nerada“.
(U Beogradu, na primer, možete tu nelepu naviku posmatrati svuda.) Samo što ova
švedska mladež čini to sa više uzdržljivosti i manje žestine. A osim toga, ovde je broj onih
koji te travnjake neguju i zalivaju znatno veći nego u nas.
*
Martovski dan. Uznemireno sivo more; duva vlažno i ćudljivo jugo. Polegla u kamenjaru,
drevna zavetna crkvica; u otvorenom tornjiću nad njenim ulazom oglasi se ponekad
zvono; kucne sitno, a u glasu mu se sudaraju i mešaju jauk mora i gluva tišina krša.
*
Svečana predstava u pozorištu. Balet. Žene sa osmejkom kao u snu, lake u lakom belom
tilu. Muzika, čas tiha i svečana, čas šumna i raskošna. Pozadi mene sede neki bogati
Jevreji, dve žene i dva čoveka. Gledao sam ih i slušao pre početka predstave. Svečani,
dobro hranjeni i raskošno odeveni. Muškarci teški i ozbiljni, žene fine i negovane, sa
skupim nakitom.
U jednom trenutku, kad je u muzici vladao pianissimo i kad je ceo balet igrao samo
talasastim pokretima ruku i glave, zakašlja se jedna od onih otmenih Jevrejki iza mene,
kratko i krto, tužnim sirotinjskim kašljem. I taj jevrejski kašalj, kao zaboravljena melodija
koje se čovek odjednom živo i jasno seti, otvori preda mnom jednu sasvim drugu
pozornicu.
U mom detinjstvu živeo je u našoj varoši, pored kasarne, kao kantiner i bakalin, poljski
Jevrejin po imenu Jankil Gutenplan. Krupan čovek sa širokom bradom, opterećen velikom
porodicom. On je jedini u našoj varošici držao pomorandže i nemačke bombone. I kad
god sam ušao u njegov dućan, uzbuđen, sa nekoliko krajcara stisnutih u dečijoj šaci,
birajući pomorandže, čuo sam iz malog sobička pored radnje isti ovakav krt i kratak kašalj
