Page 298 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 298
*
Bezimeni predeo bez sjaja, bez drugog ukrasa do onog koji ponekad naše oči mogu da
daju svemu što vide oko sebe, pa ma to bili najskromnija i najneuglednija stvar, ličnost ili
predeo.
*
Olovno poslepodne kišovitog letnjeg dana prelazi u sumrak, a to znači da je na putu koji
vodi u predele mraka, u noć bez sna. Sve živo oseća njegov nerazumljivi pritisak od kojeg
se teško diše i sa strepnjom očekuje dalji hod neumitnog vremena.
*
Posmatra, i to ne od danas nego odavno, gleda i sluša oko sebe šta se radi i govori, a sve
misli da negde iznad ili iza prizora koji mu se ukazuje postoji, mora da postoji, neki drugi
svet sa drugim ljudima, drukčijim mislima i postupcima. Teško mu je da veruje u
postojanje ove povorke u kojoj i sam učestvuje. Sve mu nešto govori da će se mrka
pozadina od istrganog bosanskog predela najednom osvetliti iznutra i razgaliti i da će se
na tom parčetu pavedrine ukazati druga, stvarna povorka, uzburkana i nesavršena i ona,
ali mirnija i čistija, više ljudska, a manje zverska i bezumna. Moraće se tako nešto desiti,
jer sve što u čoveku ima od čoveka i čovekovog reda i razuma to želi, nada se tome i
veruje da ne može ostati na ovome, da ne bi smelo ostati. Bez određenog osnova, bez
prava, u protivnosti sa svim što se zna, vidi i čuje, ali čovek veruje da sve to nije tako, da
je sve ovo, sa svim ovim odlascima i dolascima, samo san, niz ružnih snova, koje
snivamo na dugom putovanju u jednu posve drugu i drukčiju stvarnost, u kojoj ćemo se na
kraju puta naći i probuditi.
*
Pri svom vrhu, Pekuša ulica se širi i stvara strm i kaldrmisan trg sa dve česme bistre i
hladne planinske vode. Prva je sa jednom lulom i drvenim koritom. Tu seljaci u prolazu
napajaju konje i čobani stoku, a druga ima dve lule iz kojih izbijaju dva jaka mlaza, i
kameno korito. Tu se ceo taj kraj snabdeva vodom; tu žene, na kamenoj ploči, propiraju
rublje, ono tanje i sitnije. Kraj toga korita snažna devojka u svetlim dimijama, sa kosom
povezanom šarenom, tankom maramom. Lice joj sija na jutarnjem suncu, rukavi zasukani
do lakata. Cedeći peškir, ona peva ne glasno, ali razgovetno:
Nejdi, brate, u soldate,
Platićemo za te bedela!
*
„Domina mucho...“, kažu sa negodovanjem Španci za Vilatu, visokog i snažnog torera,
Aragonca, koji „radi“ dobro i sa dosta stila i smelosti, ali nijednog trenutka ne ostavlja kod
gledaoca utisak opasnosti ili nekog rizika. To mu je mana. To je ujedno jedan od
mnogobrojnih primera koliko ima osećanja mere i urođene plemenitosti u španskoj rasi.
*
