Page 301 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Dockan počinje lutrija. Prve madridske glumice, lepotice, prodaju lozove iza jedne
balustrade. Osmejcima, dozivanjem ili jedva primetnom koketerijom, svaka od njih nastoji
da proda što više. Na toj terasi igra se desetak komedija i nekoliko melodrama u isti mah.
Kod mnoge od tih žena, dok primaju novac ili dodaju lozove, izbije odjednom i nehotice na
površinu ono nešto hladno i bezočno što glumice redovno kriju u sebi.

Padaju šale iz publike; glumice ih strelovitom brzinom vraćaju kao svetle lopte koje
izazivaju nove eksplozije smeha.

Međutim, zora nije više daleko. Sva su čula zamorena. Javlja se svežina zore, umor, i
želja za snom.

*

Verbena, u predgrađu Madrida Quatro Caminos,

u subotu 3. avgusta 1929.

To je naličje one verbene u Retiro. Šatre sa gađanjem u figure, bacanjem drvenih
prstenova na grliće flaša, proricanjem sudbine. Pola riba, pola žena. Ljuljaške i ringišpili.
Vašarske boje i vašarska vika kao svuda u svetu. I gore. Jer, tome treba dodati gužvu
španske svetine, sirovu i iskonsku kao mravinjak, samo neuredniju i manje radinu.

Sve to gamiže, sa decom u naručju, sa decom koja se hvataju za skutove majkama, sa
bezbrojnom decom na sve strane. I sve se to lepi jedno za drugo. I svi govore i viču u isti
mah, bez mnogo izgleda da jedno drugo čuje i razume.

Vazduh je pun prašine koja oko bezbrojnih sijalica stvara uzvitlanu atmosferu, kao pred
oluju. Ali kad se čovek dobro zagleda, iznad toga oblaka prašine, iznad nas, vidi se u
visini vedro noćno nebo sa letnjim zvezdama.

Guši i peče u grlu oštar miris zejtina u kome se peku churos, kolači koje narod žvaće celu
noć. Brda od lubenica, osvetljena jarkim lampama. Neke jevtine raketle cepaju nebo;
jedva im se čuje praskanje.

U jednom trenutku u narodu nastaje frenetična vriska i trka koja liči na paniku. Četiri
mladića trčećim korakom nose drvenog bika na čijim su leđima zapaljene naročite raketle
koje se okreću i bacaju oko sebe pljusak od crvenih i srebrnih varnica. Svetina beži i vrišti
kao da je goni pravi bik i prži istinska vatra. Kad se raketle ispraskaju i dogore, mladići
natovare bika na kola u koja je upregnut mršav konj, i odlaze. Teško krče put kroz svetinu,
dok se na kolima smešno klati drven bik, sav olinjao i pohaban, sa velikim rogovima od
tvrde hartije kroz koju proviruje žica.

Tramvaji neprestano dovlače nov svet iz varoši, a vraćaju se potpuno prazni. I kad vas
onaj svet ugleda u tim praznim kolima koja napuštaju Quatro Caminos, on izvesno ne
razume kako živ čovek može da napusti u najlepšem trenutku, oko 1 sat posle pola noći,
ovu lepotu i sreću od verbene. Gledaju vas kao čoveka koji je bolestan ili ne zna šta radi.

*