Page 305 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 305
*
Uzdah pred prvim zrakom blede svetlosti na nevidljivom zidu.
Zdravo, zoro, koja nećeš nikad više nikom živu svanuti!
*
U novom obliku, staro i dobro poznato osećanje u trenutku buđenja: da je dockan, da je
poslednji voz otišao, da je stvar izgubljena, da se vreme ne može vratiti, a da se svest o
tome ne da zbrisati ni za trenutak ukloniti.
Nezdrava iluzija. Vrsta pakla.
*
Oko jedanaest sati u noći, već pred spavanje, planuše u meni neke radosne svetlosti,
redom, jedna po jedna, kao što se pale svetiljke u nekim alejama. I sad gore sve i rasipaju
sjaj.
Ništa se nije promenilo. Pri kraju smo života, ne veselom kraju, i znamo to i vidimo. Ali,
preko svega i iznad svega širi se ta neočekivana radost - sjaj iz nepoznatog izvora - kao
snaga koja postoji po sebi, bez veze sa svim što je bilo, što jeste i što još može biti.
Druga noć.
Sedim pokraj raspremljene postelje. Opet je jedanaest sati noću, opet je čitav jedan svet
između mene i sna i spavanja. Ali večeras, večeras to nije radost iz nepoznatog izvora,
nego moja stara i crna strepnja i osećanje bezizlaznosti.
Sedim kao čovek koji očekuje udarac, kakav i odakle, to ne bih mogao tačno kazati, ali
znam da ga oduvek očekujem, da dolazi i da će doći i da mu neću odoleti.
*
Ja sam kao sunčani časovnik, kad je mutno i oblačno vreme - ne vredim ništa. Sine sole
sileo. 101
*
U maju mesecu, negde oko 6 sati posle podne, još za dana, javljaju se u gustom zelenilu
oko gradića neki raštrkani i bojažljivi slavuji, ali sa pola glasa i ne celim notama, nekako
bez poleta, suvo i zanatski. Po tome podsećaju na muzikante u bašti obližnjeg hotela koji
u to doba dana, markirajući samo, prigušeno uvežbavaju „komad“ koji će večeras prvi put
svirati pred hotelskim gostima.
*
Jednom sam u detinjstvu, lutajući šumarcima sa puškom ptičarkom o ramenu, ubio
drozda skrivenog u grmu smreke. Kad sam joj prišao, ptica je bila u poslednjim trzajima;
kljun joj je bio otvoren, iz njega je tekla krvava pena; kad sam ga malo jače otvorio, video
