Page 300 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

ovakav vidik. Upravo, one zatvaraju samo prvo polje vidika, jer kako se teren iza njih diže,
to se iznad njih vide vrhovi svih crkava i palata koje su u centru varoši. - Sve to, predveče,
na kastiljanskom nebu koje ima neku tamniju i nežniju modrinu nego nebo ostalih južnih
zemalja, i sa mladim mesecom koji je ovde naročito svečan i tajanstven, kao simbol.

*

Verbena por el Montepio del Sindicato de los actores,

u parku Retiro, u subotu 27. jula 1929. g.

U svežini parka koji se inače zatvara noću, a koji je večeras naročito iskićen fenjerima,
cvećem i španskim šalovima, počinje oko 11 sati da se sakuplja svet.

Žene su u većini bez šešira, ogrnute vezenim mantonima, mnoge sa visokim češljem u
kosi. U pozorištu, pod otvorenim nebom, počinje oko 11 i po sati program. Scene iz
opereta i komedija. Pevanje. Igra Custodia Romero.

A u isto vreme dok se odigrava program na pozornici, iz kafane, iz restorana, iz
podignutih šatra sviraju tri vojne muzike i dva automatska klavira. Publika protestuje, jer
ne čuje šta se govori i peva na pozornici, i svojim protestima samo povećava haos
glasova.

Konačno, program se završava. Svet se okuplja oko muzika i igra, ili se gura oko šatra,
otima za stolove i stolice, pije i jede. Prve glumice prodaju vruće tanke kolače koji se
zovu churos ili toče andalusku rakiju, manzanillu. Pri tome, njihovo držanje je manje
prirodno nego kad su na pozornici.

Pijemo sidru, jednu vrstu jabukovca koji se prodaje u flašama od šampanjca. Služi nas
lepa i mlada glumica koja bi po izgledu mogla biti i Ruskinja. Kažem joj:

- Mnogo sam pića popio i mnogo kafana video, ali me ovako lepa krčmarica nije nikad još
služila.

Ona zvecka novcem u torbici koja joj visi o struku i kaže mi sa ceremonioznim poklonom,
posve ozbiljno:

- Veliko vam hvala.

Pojavljuju se sve novi mantoni na ženama, sve lepši i skupoceniji. One ih nose i uvijaju se
u njih sa gracijom kakve nigde nema. Kad mislite da ste videli najzanimljiviji šal, neki
drevni izabelino koji prelazi već sto godina od majke na kćer (beo vez na beloj svili koja je
s vremenom dobila boju slonovače), odjednom se pokaže neki novi, sa potpuno
suprotnim efektima, crven, zelen i žut, kao da je sve cveće i voće Valensije preslikano na
njemu.

Kad ugledate savršenu ženu sa smeškom dragocene lutke, sa žarkim pogledom koji ništa
ne kazuje, ali izgleda kao da mnogo krije i mnogo obećava, vi se rešite da je ne puštate iz
vida, ali odjednom se pojavi druga, lepša, vitkija, sa zelenim očima u preplanulom licu, i
vama izgleda jasno kao dan da se samo još o toj ženi može voditi računa. Dok nju ne
zameni neka treća.