Page 296 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

sam tada, bar tako mi se čini, prvi put u životu shvatio, ili bar naslutio, govor vode u
pokretu, kao i smisao ćutanja onih koje prividno miruju. Tu sam u jednom trenutku
pomislio da su sve vode ove naše planete Zemlje u stalnom dodiru i dosluhu među
sobom, da kroz sva vremena i sve daljine struji taj njihov šapat i dogovaranje o tome kako
bi se jednog dana sve mogle dići i pokrenuti, i zajedno potražiti drugo mesto, ono koje
prirodi vode najbolje odgovara.

Posle toga meni se sve više činilo da se ta želja i težnja može razabrati u šumovima i
pokretima svih voda, od srebrnih vodoskoka do ponornica koje sunca ne vide, od moćnih
vodopada i gnevnih bujica, pa do sitnih kapi koje nas zasipaju dok se brzo sklanjamo
negde od kiše. Činilo mi se da voda, ma gde bila i u ma kom obliku se javljala, ne prestaje
da uporno i stalno traži svoje pravo mesto i poslednje ušće: Jer - mislio sam dalje - nije
isključeno da bi sve oko nas što se zove voda, i što čini sastavni deo i našeg života: svi
izvori, sve česme, potoci, jezera, reke i rečice, svi bunari, jazovi i vodovodi mogli jednog
dana, ako se za to stvore uslovi, potpuno napustiti svoje tokove, svoja korita i ležišta i,
plaveći prostranstva, gonjeni silnom težnjom, pojuriti nekud u daljinu, ka svom
zajedničkom ušću.

Godine su prolazile, a nikad se ti nagoveštaji nisu obistinili i nikad nisu vode napustile
svoje položaje, ali isto tako nikad nije prestala da se u meni javlja misao o tome da takva
težnja negde postoji i da ja s vremena na vreme mogu da je razaberem u svakoj vodi i
svakom njenom glasu i pokretu.

S vremenom kao da se još izoštrio moj sluh za taj govor vode, i ja sam mogao da ga
čujem ili naslutim svuda i u svim prilikama, u kapima rose na nepokošenim bosanskim
livadama, ili u kratkovekim baricama i lokvama koje ostaju posle letnjeg pljuska i izazovno
blešte na trgovima primorskih mesta; on mi se javljao iz uličnih slivnika i limenih oluka za
vreme pljuska, iz vodovodnih cevi i dotrajalih slavina jevtinih hotela po gradovima Evrope i
sveta, u noćnim satima mojih nesanica. Svuda je voda svojim nemuštim jezikom,
cviljenjem, tutnjem ili jedva čujnim piskom i muklim uzdahom ili oštrim režanjem govorila o
tome da se ne oseća na svom mestu i da bi, kad bi samo mogla, krenula dalje.

I ta me misao nije nikad više napustila, kao ni laka jeza koja je uvek prati; izgubi se
povremeno, ali se javlja ponovo, i ne da se odagnati ni objasniti.

*

Vrativši se kući, bled i zadihan, Slavuj govori uzbuđeno:

- Idem Knez Mihailovom. Kod Pelivanove radnje, kao da je iz zemlje nikao - Jelenkić. Ide
ivičnjakom trotoara, pravo prema meni. I sme, rđa, da me pogleda. Ali, ja samo oborim
pogled; i to onako krvnički, kako samo ja umem: ne gledam ga a vidim ga; i on vidi da ga
vidim; dok u sebi mislim: đubre! A koga ja tako prezrem, taj je gotov. Zauvek! Bolje mu je
da ga Bog s neba prezre.

*

Na jednom uskom prolazu.

- Prođite, da prođem!