Page 295 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Sve to podseća na Šopena i Slovackog, a ovo je jednostavan i trezven Krajišnik, ali sa
velikom potrebom da nešto bude, ili bar da nešto izgleda u očima sagovornika.

*

Devojka iz Pakistana, profesionalan prevodilac u jednoj međunarodnoj ustanovi.
Mnogostruka i bogata ličnost. Lice koje zrači svetlošću. Kad se obraća jednom od
prisutnih, ona se obraća svima i svakom. I uvek izgleda kao da će sad, ovog trena, kazati
na nekom novom jeziku nešto potpuno novo i dotle nepoznato, ili će se čak i desiti nešto
neobično. U stvari, ona to ne kaže i ne desi se ništa, ali mogućnost ostaje da postoji i
dalje, i obnavlja se pri svakoj njenoj reči, svakom pokretu i pogledu.

*

Posle dugo vremena, iznenada, neočekivana pomisao na Jelenu. Neobični zvuci oko
mene (lepet ptičijih krila i ubrzan dah uzbuđene devojke) kao da nagoveštavaju njen
dolazak. Ali, to je nevina varka naših čula. Ubrzo se ukazuje pustoš stvarnosti. Ptice su
odletele, devojčica zaboravila svoje uzbuđenje, kao što se i sve ostalo brzo zaboravlja u
njenim godinama, i pomešala se sa ostalim svetom, izgubila nepovratno. A Jelene nema.
Nigde i ni u kom vidu. Ona postoji samo u nesmelom letu mojih želja, ali kao nešto što nit
je bilo niti može biti. A to je isto kao da ne postoji, samo teže i gore od toga. Izgubljeno.
Zaboravljeno. Brisano iz sveta mogućnosti.

*

Sa prvim mrakom ušunjala se u mene misao o blizini nekog zla i nesreće. Ta misao je
potonula u snu koji me je savladao u toku noći, ali nije iščezla u njemu. U svitanje novog
dana, sa prvom svetlošću, ugledao sam ovaploćenje te misli: na ivici mog vidika, ružno
nalakćen, kao krvožedan pijanac, dočekao me je tamni lik rata. Slepi, nečovečni, razorni i
ubilački - rat. Odmah sam ga poznao, jer ga pamtim i znam, čini mi se, oduvek; otkad
znam i pamtim sebe.

*

Mirno letnje jutro. Miran sam jutros i ja, jer osećam zadovoljstvo i olakšanje, iako ne bih
umeo reći zašto ni zbog čega. Znam samo: bolelo me je nešto juče i noćas, što me danas
više ne boli, a što će me, možda već sutra, boleti ponovo. Svetli čas svemoćnog,
spasonosnog zaborava.

*

Ne bih mogao kazati kada se javila u meni ta pomisao; znam samo da je to bilo u ovom
kraju, pri dnu strmog, zelenog brega. Tu su i onda, ispod starih drvenih vodenica, brzala i
romorila niz strminu dva potoka, kao dva mala slapa.

Šumovi njihovih voda sudarali su se i mešali i tako trenutno stvarali zvučni haos koji je
ipak završavao neočekivanom harmonijom njihovog zajedničkog ušća dole u ravnici ispod
nas.

Onaj ko me je možda posmatrao na tim mladićkim šetnjama među potocima ispod
zelenog brega ne bi lako pogodio šta sam ja tu gledao i slušao i šta sve čuo i video. A ja