Page 245 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Starac gleda kao da je probuđen iz čudnog sna, i već je dobro rasanjen, a san još traje. I
starac se pita:

Je li mogućno da ljudi ovo čine od sebe, da poskakuju, u stalnoj borbi sa zemljinom
težom, čas pobednici čas poraženi, da se čas lome i savijaju, čas koče i prse, kao van
sebe? Jeste, jer starac sve to gleda pred sobom. A čemu im to služi? E, to ne bi niko
mogao reći, jer sve to nema vidljiva razloga ni opravdanja. Neko ili nešto ih podiže od
zemlje, trese njima, pa ih opet baca na zemlju, dok oni uživaju u tom kao u neopisivom
blaženstvu. To je sve.

A sa strane stoje dečaci i devojčice, raširenih očiju i otvorenih usta od čuda i divljenja. Za
koju godinu, kad se ovi što sad igraju zamore i smire, ta deca će stupiti na njihovo mesto i
sa istim žarom igrati istu ili sličnu igru, verujući, kao i ovi, da to čine po svojoj volji,
isključivo zbog svog zadovoljstva.

A njih će isto ovako zadivljeno posmatrati drugi dečaci i devojčice, sa željom da što brže
odrastu i da dođe njihov red.

I sve će to tako ići dalje, sve igra za igrom, kolo do kola, odavde do na kraj zemlje, od
zemlje do zvezda, valjda i dalje. Bez kraja i prestanka.

Razmišljajući o tome starac je stajao ukočen i bled, slabiji i tiši od senke na zemlji po kojoj
topću i gaze razigrane noge bezbrojnih naraštaja, u nerazumljivoj igri.

*

Taj čovek četrdeset godina, i više, priča jednu istu priču u stvari samom sebi, i samo o
sebi. Vi mislite da on priča zbog priče i njenog smisla i značenja. Ne. Ili možda zbog onih
koji ga slušaju. Ne, ne. To samo izgleda tako, a slušači su njemu potrebni kao dekoracija i
kulise.

Vi primećujete da on govori o raznim ljudima i predmetima, ali i to samo izgleda da je
tako. Uistinu, on priča samo o sebi, a sve drugo je povod i podloga.

Ta njegova priča je sama po sebi prosta, štura i kratka, ali on je rasteže i prerađuje,
obrće, boji i osvetljava, a pri tom nema snage ni mogućnosti da joj doda nijedan gram
stvarne težine, nijedan karat prave vrednosti. Ta njegova priča ide od čoveka do čoveka i
sva je već otrcana i nečista.

*

Pre mnogo godina, kao dečak u osmoj ili devetoj godini, bio sam sa roditeljima u gostima
na selu. Za naše prilike veliko imanje u plodnoj i osojnoj uvali, u pregibu koji se javlja kao
nabor na planinskom masivu iznad Drine. Ono je išlo od močvarne ravni pored potoka,
preko strmih voćnjaka i dobrih njiva na zaravancima, do prošarane šume gde se poslednji
plot završava živim borićem. U gustim gomilama drveća crneli su se krovovi kuća i
pušnica, nad kojima se oreol dima gubio na ujednačeno vedrom nebu. Nad celim krajem
osećala se neka slutnja zrenja i izobilja. I svuda je bilo vode koja se više čula nego videla.

Ručali smo na zelenoj ravni, neobrađenoj ali izukrštanoj potocima, odvodima i jazovima.
Tu su rasle samo topole i vrbe, neobične veličine. Po travi oko nas i na iramima na kojima