Page 242 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Eto, zbog toga se trgovački pomoćnik izdvajao iz društva i, pogružen i iznuren, živeo
usamljenički, kao osobenjak. A kad bi se našao sa najbližim prijateljima, on im je strasno,
dugo i opširno izlagao i objašnjavao svoje ideje i svoje planove o njihovom ostvarenju u
budućnosti. Izgledalo je da će ga ta njegova misao odvesti u sukob sa okolinom, ili da će
ga iznutra izgristi i do kraja istrošiti, ali samo je izgledalo. Ubrzo se pokazalo da to nije
misao sa dubokim korenom; ni razorna ni stvaralačka, ona će uvenuti i umreti u njemu
mnogo pre njega samog. Tačnije bi bilo reći da je to bila bolest. Javi se tako u nekim
ljudima, pod određenim prilikama i u određenim godinama, neka „zabrinutost“ zbog toka
kojim teče slobodni život, neka nezdrava potreba i luda želja da sve žive snage i pojave
oko sebe svedu u granice svojih sopstvenih sposobnosti i na meru svojih snaga. Javi se,
potraje neko vreme, a onda, sa godinama i fiziološkim promenama u tom čoveku -
nestane neprimetno i neobjašnjivo kao što je i došla. Preboli čovek svoju „misao“ kao
vrstu mladalačkog ludila, a posle živi dugo, mirno, tupo, kao i svi ostali oko njega.

*

Ćuk je umukao. Spava? U tami, sav se predeo tišinom odmara. Tišina me je valjda i
probudila. Tišina, i moja misao koja više nije mogla da bdi sama.

Boli me, kao i uvek, na istom mestu, isto. Kako bi dobro bilo ne biti ništa, ne zvati se
nikako, ne odazivati se nikad, nikom, a postojati, znati da postojiš, i trajati.

*

Često, noću, kad krv u mojim ušima nemirno kuca, ja slušam bat tamničarskih ili
stražarskih teških cokula po betonskim hodnicima mariborskog zatvora. On je svaki put
različit po tonu i ritmu, ali uvek isti po svom jednoličnom uporstvu. Tada mi se javi misao
iz ćelije broj 38. Čini mi se da su ti koraci u stvari udarci mnogih i raznolikih čekića koji, svi
složno, biju po istoj bravi jedinstvene, velike ljudske robijašnice. Iako mnogobrojni i stalni,
njihovi su udarci bez dejstva, ali oni se ponavljaju i ponavljaće se sve dok jednog dana i ta
nesalomljiva brava ne popusti i ne prsne. Tada će se otvoriti sva vrata svih tamnica na
svetu i kao vosak odjednom istopiti svi čuvarski ključevi, jer će biti razbijen i uništen pojam
tamnice među ljudima. Dalek je taj dan, i ko zna kad će i da li će ikad nastupiti, neumesno
izgleda i misliti o njemu, ali u noćnim snovima zatvorenika on sviće često i zanosno, iako
kratko i varljivo.

Opasni su i pogubni za nas samo koraci glavnog nadzornika, mršavog, visokog čoveka sa
crnom bradom, kad noću obilazi sve spratove, u čizmama od sukna sa nečujnim
đonovima.

*

Čovek koji je prestao da bude ono nešto malo što je po rođenju i poreklu bio, a nije postao
ništa drugo. Naš čovek. Ali u njemu i na njemu nema mnogo našeg, još manje čovečnog.
Nažalost, dosta čest tip. Gleda vas kao da se posmatra u ogledalu, a govori kao da diktira
u telefon. Misli uprošćeno, u kategorijama svojih neposrednih interesa, izražava se opštim
mestima, u oskudnim klišeima sa kojima je uvek potpuno zadovoljan. Uglavnom: gnev,
psovka i nadmenost. Od ustanova, najviših kao i najnižih, vešto i bezobzirno stvara busije,
a od svega oko sebe pijedestal koji mu ipak ne pomaže da se uzdigne; u sopstvenim
očima možda nešto malo, u tuđim nimalo. Pustoš na ivici ljudskog postojanja.