Page 243 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

U jednoj radnji, u kojoj se prodaju ptice, stoji u izlogu krletka i u njoj kanarinac. Na krletci
karton sa natpisom: „Sanger mit Kafig 60,80 Fr“ Viđeno u Cirihu.

*

Njegov san u budnom stanju u devet sati uveče, na ulici kojom žure promrzli ljudi.
Osećanje strašnog gubitka i velike sramote. Potpuna bezizlaznost. I buđenje - posle
jednog sata. Sve zajedno - neverovatno i strašno.

*

Težak san.

Svet (sve što za nas postoji i što svetom zovemo) pretvorio se noćas za mene u -
stepenice. A moja je dužnost da gazim tim stepenicama bez prestanka, do umora, do
besvesti. I ja to činim sa punom predanošću i svom snagom za koju sam sposoban, sa
odlučnošću koju čovek samo u snu nalazi. Znoj me obliva, dah me izdaje, i vid mi se
mrači, dok savladujem beskrajne i raznovrsne stepenice. A ima ih na hiljade hiljada,
svakojakih, različitih po obliku, po materijalu od kojeg su građene: niskih i visokih, drevnih,
kamenih i metalnih, izglodanih, natrulih, izlizanih, kao i celovitih i novih ili maločas
popravljenih. I sve se one na čudan i neobjašnjiv način premeštaju, savijaju, seku i
ukrštaju, pojavljuju i nestaju. Čim savladam jedne, druge se propinju preda mnom, i ja,
iako sam pri kraju snage, otpočinjem borbu sa njima i penjem se dalje, jer drukčije mi ne
može biti.

A što je najgore, svi su moji napori bezizgledni i uzaludni, jer u stvari niti se uspinjem niti
spuštam, samo se trošim i topim, tu u mestu, na stepenicama koje se smenjuju ispod
mojih nogu.

*

Sedim na zelenoj klupi koja je utonula u bujno rastinje. Ne znam kako se tačno zove kraj
u kome teče ovo moje poslepodne. Ni o samom sebi ne nalazim ničeg određenog i
pouzdanog u svojim mislima i sećanjima. Jesam, i tu sam. To je sve. Ni strane sveta ne
bih mogao odrediti tačno. Osećam samo da negde sunce zalazi, ali ne znam da postoje
predeli izvan ovih koje vidim.

Znam samo da život, kad već postoji, mora biti večan, i gubim se u tom saznanju.

*

Sedeo sam sa još dvojicom ljudi pored kreveta teško bolesnog čoveka. Razgovor je tekao
prirodno. Bilo je i smeha. U svemu je učestvovao i bolesnik, ali na svoj naročit način. U
njegovom govoru bilo je zastajkivanja i neočekivanih prekida, a njegov smeh bio je bez
težine. Znao je da će umreti, i umro je tri nedelje docnije.

Toga njegovog naročitog načina govora i lakog smeha sećam se često i mislim: kad bi se
ono što je polujasno, a neizrecivo, moglo rečima izraziti, saznali bismo velike i za
82
čovekovu sudbinu važne stvari.