Page 250 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Sve izgleda kao nelepa šala.

*

Jutro sa zlim buđenjem, u sam osvit dana. Od nesanice i, još više, od snova u
malobrojnim časovima spavanja, ovo je jutro otrovano i u njemu nema mesta ni za misao
ni za posao, ni za odmor ni za razonodu. O čitanju ne može da bude reči, jer su mi oči
pune trnja i pepela, a misao otporna prema svemu što su drugi ikad mislili. Samo za
trenutak otvaram radio, ali ga odmah ogorčeno zatvaram. Sve vesti mi izgledaju kao plod
neznanja ili kao svesne laži. (Činjenica da se govornik i ne trudi mnogo da svoje laži
zaodene bar malo nekim ruhom istine, vređa me kao namerno nipodaštavanje.) Muzika
neke nepoznate stanice - neki stari italijanski majstor - čini mi se najpre kao detinjarija, i to
ne lepa i ne naivna, a zatim kao prava i odvratna, slabo prikrivena sramota. Gasim radio.
Doručak je pravi kuluk. (Gledam sebe kako žvaćem i srčem, i izgleda mi smešno i
nedostojno to ponavljanje istih pokreta; naslućujem poreko svake hrane i izvor neutažive
čovekove potrebe za njom; sve mi dolazi teško i strašno; ustajem od stola i ostavljam tek
načeto jelo.)

Šta bi me moglo spasti, podići, vratiti sebi i izvesti iz ovog zlojutra? Možda iznenadni
dolazak dobrog čoveka i njegova reč, ili samo osmejak. Ali njega nema da dođe. Nema
ničeg. Najbolje bi bilo da ni nas nema. Tako kaže ovo jutro.

Ne. Ništa mi ne treba i nikog ne očekujem. Kao uvek u ovakvim trenucima, oslanjam se
sam na sebe i tako se održavam na površini. Živim uporedo sa svojim bolovima. Čekam,
čekam i, više nego napola mrtav, verujem da ću izdržati, da će i ovo proći, a ja ostati.
Trpeti, živeti, i nadživeti - to znači pobediti samog sebe i svet oko sebe.

*

Taj dan je bio nedelja, prazničan i pun neke bele praznine, ako se tako može uopšte
kazati. Sočno zelenilo i svež - a tačnije bi bilo reći: hladan vetar. Moje misli su se
neočekivano dizale, plovile, sudarale se i odmah naglo tonule u nemu belu prazninu u
meni i oko mene.

To što sam čitao stalno mi je izgledalo kao da je u najužoj vezi sa snom koji sam prošle
noći snivao i sa svim po sebi tako različitim događajima o kojima sam u jutarnjim
novinama čitao.

Jedna i uvek ista misao me prati ovog jutra, kao slika koja se ne miče ispred mene. Ne
mogu je opisati. Neću je nikom kazati. Zaboraviću je i sam još pre kraja ovog čudnog
dana. Ostaće ova zabeleška, kao prazna školjka.

*

Kopenhagen. Stanujem već nekoliko dana u „Hotel Europa“, na dvanaestom spratu.
Izgled je izvanredan.

Ispod nas prostire se ceo grad. Tornjevi sa kupolama od bakra i zelenom patinom na
njima. Starinski krovovi kuća, između kojih se izdiže nekoliko oblakodera kao džinovske
košnice. Sredinom teče bulevar H. K. Andersena i njime, kao koritom sasušene reke, jure
u talasima automobili, izazivajući oštar metalan šum kao jedan jedini veliki projektil.