Page 247 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Ali pred mojim očima koje plamte ispružena naga ženska ruka koja nešto popravlja iznad
moje glave. Da, ženska ruka, ali oko nje nema onog oreola koji je ranije redovno titrao oko
svake ženske ruke koju bih ugledao. Nema ničeg. Gola činjenica: ženska ruka. Bez veze
sa mnom i mojim doživljajem.

Nikad nisam verovao da čovek može toliko izgubiti od sebe, a još postojati.

*

U Luksoru. Kao što je toliko puta u životu bivalo, sedim pred hotelom, u stanju koje nema
imena, i čekam dugo i strpljivo vesti o avionu koji zbog peščane oluje već drugi dan ne
saobraća, ili bar o vozu koji bi me, ovako grozničavog, prebacio do Kaira. Sve je
neizvesno i daleko. Samo je bliza i izvesna smrt koja se javlja u meni sitnim kucanjem
negde nasred grudi.

*

U Delfima. Bogovi i boginje, koji nikad niste postojali, ja više ne mogu da hodam, teško
gledam i sporo mislim, a znam da mi pomoći ne može niko. Pustite me da sednem na
bezimen kamen i zaklonite me vašim sveštenim oblakom nevidljivosti i ćutanja!

*

Moglo mi je biti pet ili šest godina kad sam čuo kako stariji razgovaraju o nekom čoveku.
Neko je rekao: „On je sumnjiv.“ - Čini mi se da nikad više nisam smetnuo s uma tu reč.
Kao da sam stekao naročit sluh za nju. Svuda sam je sretao. Što dalje, sve više i češće
sam nailazio na ljude koji su sumnjičili druge, ili na takve koji su nekom i zbog nečeg bili -
sumnjivi. Nisam ni primetio kad sam postao i sam sumnjiv, sebi i drugima.

*

Gledajući semenku koja na svojim opnastim krilima plovi vazduhom, dižući se i spuštajući
na mlakom jesenjem vetru, rekao sam, više sebi nego njoj: »Leti, kratkoveki stvore, dok te
slaba krila nose! Volim što neću videti gde ćeš pasti, ni šta će s tobom dalje biti.“

*

Niko nije bez mane. To je sigurno istina, jer svi to kažu i život to potvrđuje, ali ja sa
nelagodnošću izgovaram tu istinu, jer negde u dnu duše gajim ludu i nejasnu, ali jaku
želju da se ipak nađe izuzetak koji bi tu istinu uterao u laž. Još jednom kažem -
savlađujući urođenu neprijatnost: niko nije bez mane. To je očigledno. A te mane treba
otkrivati, osuđivati i popravljati. I to je sigurno, i neophodno. Tako su nas učili, i tako svi
kažu. Ali još je sigurnije da ja ne bih nikad i ni u kom slučaju hteo da budem onaj koji taj
neophodni i društveno korisni posao vrši, jer nemam snage ni sposobnosti za njega. To
je, eto, moja mana, jedna od mojih mnogih mana.

*

Moglo mi je biti sedam godina. Odmah posle večere hvatao me san, od jela, od dnevne
igre i umora. Ali čim bi mi pomenuli postelju i spavanje, ja bih dizao glavu i širio oči, i
branio se uporno i od same pomisli na leganje. Umor me je fizički boleo. Strah me mučio.