Page 248 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Strah od onog što stariji govore, a što ja ne razumem i iza čega naslućujem nepoznate
teškoće i nerešena i nerešljiva pitanja. Strah od senke koju petroleumska lampa ostavlja
na plafonu, strah od silnog mraka i nemoćne svetlosti. I taj isti strah me je nagonio da se
otimam snu i postelji, da bdim, da strahujem, ali da živim u nadi da ću mom strahu naći
rešenje i sagledati kraj, kao što zalutao i umoran čovek ne sme da sedne, nego juri kroz
mračnu šumu i studenu noć u nadi da će naći put i izlaz.

Da me ne bi savladao san za stolom, ustajao sam i odlazio na doksat koji je tonuo u tami i
sa kojeg su se videle samo dve daleke slabe svetlosti, dva fenjera na mostu, kao dve
nemoćne žiške na neprelaznom moru tame pod kojom leži varošica među brdima. Iz
daleka je dopirao isprekidan lavež pasa. Tada se obično javljala i vojnička truba iz
nevidljive kasarne sa brega.

Nikad nisam uspeo da zaboravim tu melodiju, niti sam ikad docnije u životu čuo - tužniju.
Ona je bila za uho isto ono što tama za oko. Držeći se za drvenu ogradu, sa licem
pripijenim do bola između dva drvena stupca, premro i izgubljen, ja sam bio prožet tim
mrakom i tim zvukom i tugom koju oni nose.

Neuko dete, ja sam nejasno slutio da mi ta tama pokriva sav svet, sve što čovek može da
vidi, ima i postigne, i da su pod tim zvucima koji se kidaju od ridanja, pokopani raznorodni
i divni glasovi zemlje i sve reči i sva imena i sve poruke sveta. Naslućivao sam po nečem
da je taj svet, koji mi zaklanjaju ova tama i ova truba, pun lepote, žara i snage, bogatstva i
- opasnosti, i da su lepote prolazne i bogatstva nesigurna, a opasnosti stvarne i velike.
Osećao sam da se za svakog od nas, u samom trenutku našeg rođenja, počinje da plete
zamka, malena i tanka, ali koja raste s nama uporedo i jača sa našim godinama, pomera
se za nama kao naša senka i čeka nas svuda, izvesnija od groba. Znao sam, iako ne
znam otkud ni kako, da se najvećim delom života kroz tamu putuje, a da nam je strepnja
poputnina i u tami i na suncu.

Sve što sam docnije u životu saznao i što, zbunjivan i nošen igrom rođenih čula i
nasleđenih nagona, nikad nisam mogao pravo ni potpuno sagledati, sve sam to
naslućivao u tim noćima, pripijen uz ogradu na doksatu, umoran, bežeći od sna i od svega
oko sebe, slušajući jauk austrijske vojne trube koja je pozivala tužnog vojnika na počinak.

*

Doziv horne na početku Bramsovog koncerta za klavir i orkestar br. 2, opus 83, B-dur.
Dvoranom prođe taj glas kao svečana poruka, a ja tu poruku prevodim odmah na običan
ljudski govor i pretvaram u jednostavan prizor.

Dvoje mladih ljudi. Njoj sedamnaest, a njemu dvadeset godina. Ona lepa, on vitak. Rastali
su se kraj malog mosta na rečici njihovog rodnog grada. Ona se zaputila preko mosta. On
stoji nepomičan i gleda za njom. S vremena na vreme ona se okrene samo za trenutak.
Njegovo lice, ozareno smehom, pita nešto; ko zna šta; a njeno sjajnim osmehom
odgovara, samo ona zna šta.

Tako se rastaju bez pomisli na rastanak.

*