Page 244 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

Kratki snovi, ali strašni i odvratni, kao da su svirepo probrani - to je ono što me po
nekoliko puta budi u toku jedne noći i što je čini tako neizdržljivo teškom.

*

Zimi, usred bosanske šume zavejane snegom, nije čovek tako sam i jadan kao u martu
mesecu, u sumračnoj sobi kojoj u prozorima cvili hladni dubrovački šilok, satire čoveku
živce, razara mir, i donosi nesanicu i teške misli i neželjena sećanja.

*

Znam ja tu vrstu žena. One su tanke i visoke, dugo mlade i lepe, a umne, praktične, uvek
nasmejane, zvučne kao violina. Imaju sasvim jasne pojmove i određen poziv u životu.
Srećne su u porodici, a kad to, slučajno, nisu - ne žale se. Njihove sposobnosti su iznad
prosečnih, njihova osećanja mogu da izdrže svaku probu. Njihova prirodna ljupkost stalno
plamsa i, kad izgleda da će buknuti u neki veliki, izuzetni plamen, ona se stišava po
nekom unutarnjem pravilu; a kad se čini da bi mogla ugasnuti, nalazi sama u sebi nove
snage i plamena. To su žene kraj kojih je svima dobro, nikom hladno, nikom prevruće,
žene koje muškarci vole i traže, koje niko ne „obožava“, ali niko i ne proklinje; za života
svakom nešto znače, a potomstvo ih blagosilja. Ja tu vrstu žena poznajem na prvi pogled,
po strukturi tela i po hodu, a naročito po njihovom stalnom androginskom osmejku koji
sam po sebi predstavlja neuništivu dragocenost.

*

Iz jednog razgovora:

Vi nama, kao najteži prekor, kažete da radimo i živimo po načelu: „Pomoz’ bog, čaršijo, na
obadve strane!“

To je prigovor koji kod našeg sveta uvek pali, jer naši ljudi su, u većini, ljudi jedne strane.
A ja vam kažem da mi i jesmo ti i takvi kakvim nas vi prikazujete, i da smatramo kao
posve ljudski i prirodno da celoj čaršiji treba kazati: „pomoz’ bog!“, jer je to zakon osnovne
učtivosti i pravilo zajedničkog civilizovanog življenja. Ali to nas, naravno, ne sprečava ni
najmanje da o svemu i svakome u toj čaršiji imamo svoje mišljenje i da ga, kad je to
potrebno, i kažemo.

A vi, vi ste za ponašanje prekih ljudi i prostaka koji svađu i režanje hoće da izdignu do
životnog principa, i da ljudske odnose vrate za milione godina unazad. A deleći tako grubo
i proizvoljno čaršiju na dve strane, jednu dobru i čestitu i drugu rđavu i nevaljalu, vi sami
sebe oslobađate dužnosti da mislite, i tako nanosite i sebi štetu i drugima nepravdu.

*

Malo nakrivljene glave, sa obe ruke zadenute za pojas, starac gleda kolo pred mehanom.
U sredini Ciganin sa svojom zurlom, a oko njega se vrti venac od deset mladića i šest
devojaka. Po strani stoje varoška deca i poneki prolaznik koji se zaustavio za trenutak.